Вул­гар­на ело­квен­ци­ја

11-10-2015 12:11:28 | | / vostok.rs |


Наш савремени говорни језик одавно је контаминиран вулгарностима и граматичким и акценатским неправилностима, док је његова писана форма доживела суноврат у последњих 25 година, пре свега захваљујући штампаним медијима у којима никако да престане борба с падежима. Прођимо кроз текстове жуте штампе, али и оне која тврди да то није, погледајмо забавне, углавном нижеразредне телевизијске емисије и видећемо колико је вајни српски језик контаминиран. На неким блоговима и друштвеним мрежама језик је сличан језику исписаном по зидовима јавних тоалета и углавном симболизује фундаменталне активности људске физичке егзистенције, а то су, сложићемо се, секс и екскреција. У теорији, неправилни и прљави језик форме су вулгарности, које има превише у сржи друштва.

Кад у сопственој околини имамо вулгарност и кад нас она прожме, онда цео живот изгледа као лош филм. Наравно, прљав језик је непожељан у скоро свим друштвима, иако је често замена физичким бруталностима.

Псовке као главни садржај прљавог језика нису само знак нечије необразованости и ниског друштвеног ранга. Свима је очигледно да се данас псује и тамо где је то раније било незамисливо и не може се пренебрегнути да је псовање постало део свакидашњег језика. Да ли ћете псовку сматрати простаклуком или ћете је разумети као поштапалицу сиромашног речника псовача и као израз припадништва одређеном друштвеном кругу, зависи од контекста.

Зар није шармантно кад дама опсује у високом друштву? Извесно је да псовка, као реторички детаљ, дами служи у промотивне сврхе за стварање и учвршћивање друштвених веза са присутнима. Мора се признати да радо прихватамо пароксизме прљавог језика на филму и позоришту као потребу за стварањем атмосфере.

Псовке се уче у најранијем детињству, од краја прве године живота, а свој врхунац достижу у адолесценцији, да би надаље биле у употреби све до старости, трајући и опстајући и у узнапредовалој деменцији.

Још пре 150 година речено је да онај који је први испсовао свог супарника уместо да га пребије и без речи му разбије главу, мора бити сматран зачетником цивилизације (парафразиран је енглески неуролог из 19. века, Џон Хјулингс Џексон).

Озбиљан вербални сукоб има различите форме, почев од интелектуалног сарказма и неумесног хумора, па до најгрубљих напада на личност, његову породицу, религијска осећања, начин живота, па све до сексуалне оријентације и сексуалних способности. Ниво напада је некад суптилан и индиректан, укључујући алузије и фигуративни говор, али и врло експлицитан, увредљив и неуљудно вицкаст на рачун противника. Али, уколико је преко пута псовача неко ко псовку доживљава као тежак емоционални ударац и чије су кочнице слабе или их уопште нема, неће се либити још горег узвратног језичког и физичког напада. Са еволуционог становишта, прљав језик нам ипак даје предност, јер неспоразуме можемо решити са дистанце. Уосталом, то нам је емпиријски познато.

У новије време овим проблемом позабавили су се и неуробиолози који су, користећи се функцијалном магнетском резонанцом (ФМР), успели да идентификују емоционалне центре у мозгу, који по пријему или при испоруци вулгарног вербалног садржаја светлуцају из његове десне половине.

Неуропсихолози истичу да се прљави језик по својој можданој локализацији налази подалеко од дела мождане коре намењене обичном, свакодневном језику. О томе најјаче доказе имају они који су се бавили или се баве жртвама можданог удара и оштећења леве мождане хемисфере. У левој половини мозга, поред многих других, налазе се и поља са центром за вербалну експресију и, добрим делом, за апстрактни вид језика.

Оно што се још истражује јесте околност да неке жртве можданог удара које не изговарају ниједну реч често псују с лакоћом и врло маштовито! За сада се претпоставља да постоје раздвојена складишта речи обичног и прљавог језика. У суштини, једноставне и кратке језичке форме попут: „хвала“, „да“, „не“, „пардон“, „хоћу“, „нећу“, затим, кратке песмице, псовке и опсцене синтагме станују у десној половини мозга, док је језик који захтева граматичка правила смештен на супротној страни.

За разлику од чистог језика, који се обрађује у можданој кори, и то у његовом слоју који је, еволуционо гледано, најмлађи део мозга, псовање и језик опсцености умрежени су са емоцијама у лимбичком систему, најстаријем делу мозга, који се, по анатомском изгледу и структури, међу приматима и људима скоро не разликује.

Неуништивост и зато и дуговечност прљавог језика заснивају се на разноврсности и на истицању значаја догађаја, на појачавању позитивних и негативних емоција и на одустајању од физичке агресивности. Али без меке вулгарности попут „о је...(боте)“ и без „упиш’о се од среће“, незамислив је језик образованих и необразованих, богатих и сиромашних, али и оних који о вулгарности пишу.

*Професор Медицинског факултета Универзитета у Београду

Др Момчило Б. Ђорђевић