Покварени радар Барака Обаме
Скандал поводом америчког шпијунирања блиских савезника, канцелара Немачке Ангеле Меркел и председника Француске Франсоа Оланда, стиче нове детаље. Почетком ове недеље, испоставило се да је АНБ прислушкивала телефонске разговоре немачког канцелара од 2002. године па до овог лета. Између осталог, како саопштавају немачки медији, Обама је био добро упознат са тим. Бела кућа то пориче. И испада да председник не зна шта ради његова обавештајна служба.
У Вашингтон креће група експерата МУП-а и службе безбедности Немачке БНД, као и њихове француске колеге. Они треба да утврде размере шпијунаже и да дбоију гаранције да се надаље таква шпијунажа неће вршити. Европљани би хтели да потпишу са Вашингтоном неки споразум о нешпијунажи или no-spyagreement. Шта ће од тога испасти, нико не може да каже. САД још никада нису давале писмене гаранције које би некако могле да вежу руке њиховој обавештајној служби.
У Берлину, Паризу и Бриселу у међувремену говоре о ревидирању споразума о размени информација са САД и одлагању склапања нових. Како се изјаснила Меркел, прво треба обновити поверење.
У Европи поверење према Обами је поткопано до те мере да неки листови из Немачке и Француске не без заједљивости пишу: Обамина личност нагло се приближава степену непријатности коју је Стари Свет некада осећао према његовом претходнику Џорџу Бушу млађем. И заиста такве оштре прекоре поводом шпијунаже на рачун Беле куће у Обамино време нике чуо чак ни Буш млађи.
Руски експерти истина саветују да се не проширује погоршање односа Европе са администрацијом Барака Обаме на основе односа Европа-САД у целини.
Ови савезнички односи су превише јаки да би могло да се говори о неповратном губитку поверења, сматра аналитичар Института за стратешка истраживања Владимир Козин. Али овакво поверење ће морати дуго да се обнавља.
- Мислим да ће европски савезници САД поставити питање о томе да се такво тотално праћење, праћење лидера европских држава од стране САД или уз помоћ САД више не врши. То је био за еврпљане врло снажан морални ударац песницом у нос. Наравно, то никоме није пријатно. Али тешко да ће се они одлучити на обустављање размена информација са САД.
Скандал се појавио не зато што специјалне службе САД шпијунирају читаву Европу: то се одавно и добро зна, истиче експерт Института за хуманитарно-политичка истраживања Владимир Салатинов. Европа је била шокирана дрскошћу и размерама шпијунаже.
- Откривене чињенице су наравно снажно погодиле актуалну америчку администрацију. Она сада мора да изглади скандал, у првом реду да рехабилитује своју репутацију. И што је најважније мораће да гради нови механизам деловања специјалних служби у тој области. Мораће да успоставља одређена ограничења на слободно обраћање америчких сепцијалних служби са својим најближим савезницима.
Владимир Слатинов такође сматра да фундаментално односи Европе и САД тешко да ће се променити и да нема речи о прекину односа. Европа ће једноставно инсистирати на грађењу транспарентни односа између обаввештајних служби Старог и Новог Света.
- То је покушај савезника САД да ограниче превише слободну делатност америчких специјалних служби помоћу нових правила и механизама. То значи да ће низ споразума бити ако не ревидиран, онда трансформисан. Није искључено да ће се појавити неке нове норме међународног права. У сарадњи Европе и САД сада почиње нова етапа – етапа ограничавања америчког субјективизма и волунтаризма у прикупљању обавештајних информација.
Бела кућа се брани на све начине од резигнираних европљана. При томе из администрације стиже једно невешто оправдање за другим.
Један од високих чиновника администрације изјавио је да циљеви праћења (Ангеле Меркел и Франсое Оланда) нису били означени на радару Беле куће. А сама АНБ после низа раскринкавања у немачким новинама дала је изјаву у којој се каже да шеф АНБ генерал Кит Александер није разматрао са Обамом праћење Меркел и није га информисао о томе. Врло чудно. Према пракси у САД све велике обавештајне операције дозвољавају се извршним директивама председника. Тешко је поверовати да је праћење Меркел и Оланда, председника савезничких дражва, било сматрано таквим рутинским послом да није доспело на мониторе радара Беле куће.
Када председник неке земље не зна шта ради његова обавештајна служба, то је узнемиравајући синдром. Како показује историја, такво незнање прети државним ударима. Америци то наравно не прети. Али ако председник не зна да његова обавештајна служба шпијунира најближе и најверније савезнике, то карактерише Обаму као не сасвим компетентног шефа државе. А ако зна, али не признаје, то га такође карактерише са не баш позитивне стране.
Андреј Федјашин,
