Besplatno zdravstvo nije besplatno
Sve veći broj građana se žali da im se pregledi i terapije u državnim zdravstvenim ustanovama zakazuju za mesec, dva, pa čak i šest meseci.
Naravno, to zavisi od same vrste dijagnostike koja je potrebna ili vrste terapije u lečenju. Većina građana, pogotovu onih starijih, kaže 'Zašto ja onda imam overenu knjižicu, kad moram da čekam?'. Zapravo, ne mora da se čeka ni jedan dan - tu su brojne (i sve brojnije) privatne zdravstvene ustanove. Naravno, ovo je trend prisutan u čitavom svetu, Evropi, Turskoj, Rusiji - gotovo svugde. Ono što se razlikuje je - ko plaća. U zemljama Evropske unije, u zavisnostinod vrste osiguranja, troškovi se dele 'pola-pola', ali se često može deseti i da pacijent plati većinu troškova. Naravno, u pitanju su i zemlje sa daleko većim standardom i daleko većim prosečnim primanjima.
Tako opet, kod nas ostaje privatna praksa kao 'poslednji lek'. Ono na šta se pacijenti žale je da u većini privatnih bolnica, laboratorija i raznih specijalističkih ordinacija rade upravo lekari oni isti lekari iz državnih ustanova. Ima i izuzetaka, lekara i medicinsko osoblja koje svoj posao obavlja isključivo u privatnoj praksi, ali su oni manjina. I to velika manjina. U velikim gradovima nije retkost nj da isti lekar radi i na Medicinskićom fakultetu, i na Kliničkom centru, i u isto vreme ima i svoju privatnu praksu. Opet, i ovde je sve u skladu sa zakonom. Uz sve ovo, nije retkost da su lekari (a i drugo medicinsko osoblje) u državnoj praksi vrlo često i stranački funkcioneri. Politika je, naravno prisutna u svim segmentima društva, ali je upravo zbog specifičnosti posla, u zdravstvu i najprimetnija. Nekada je u Domovima zdravlja postojao i Zaštitnik pacijenata, čiji je posao bio da kontroliše rad lekara, te na koji način oni obavljaju svoje dužnosti. Nakon velikog otpora lekara u većini ustanova ova pozicija je pre par godina - ukinuta.
I tako, većini ostaje čekanje na zakazani termin, dok oni koji to sebi mogu da priušte, mogu da sve obave i u toku samo jednog dana.
