Младен Обрадовић: Србско-руско братство је нераскидиво због небеског призива – светосавског
Србско-руско братство је наш приоритет. Утемељио га је Свети Сава, на духовно-моралним вредностима. Оно има саборни карактер и велики значај за регион, Европу и свет. То је између осталог, записано у Повељи србско-руског братства. Русија је несумњиви војно-политички лидер савременог света, један од предводника БРИКС-а и светске већине, те наше братство тако добија посебан значај.
Младен Обрадовић, један од доносилаца Повеље, председник Светосавског савеза Образ, као и уредник канала Срби за Русе, овом приликом говори о томе како он види србско-руско братство некад и сад, процењује његов значај, и указује како, којом брзином и у којим сферама да га развијамо.
Обрадовић инсистира на промени спољнополитичког курса земље и пуном окретању Бриксу и свеобухватној сарадњи са Русијом – како у културном, тако и у економском, политичком и војном смислу. За то, како каже, постоје неопходне основе:
–Србско-руско братствоје веза два народа која траје од тренутка кад је Свети Сава отишао у манастир на Свету Гору, на позив руског монаха. Тако да је та веза, за нас Србе, нераскидива управо због небеског призива – светосавског.Дакле, не само словенско порекло и сродност по језику и култури, него оно најважније што Србе и Русе везује је духовна вертикала и православна вера.
Србско-руско братство је веза која је потврђивана на најразличитије начине и увек на најчвршће могуће начине, како то може бити између два народа – кроз векове.
Потврђивана је у најтежа времена по србски народ, када нисмо имали своју државу, када су руски цареви помагали манастир Хиландар, помагали Српску Патријаршију и уопште србски народ где год се налазио.
Управо је Русија била највећи помоћник и у времену ослобођења србског народа. Рецимо, Црна Гора не би могла да уопште опстане окружена Турцима да није било руске помоћи, а у 19. веку је помоћ Русије обухватала једну половину укупног буџета Црне Горе.
Ми Срби смо на то са своје стране узвраћали. Рецимо, кроз огромну дипломатску делатност грофа Саве Владиславића који је оснивач руске обавештајне службе, који је разграничио Русију и Кину и био један од најповерљивијих људи руског цара Петра Првог.
Затим, братство се огледало кроз позив и призив Срба који су били угњетени у Аустроугарској империји да спас од превођења у римокатоличку веру потраже у братској Русији. Они су се у неколико наврата масовно селили у Русију. Две најзначајније области, где су се насељавали, биле су Славеносербија на подручју данашње Доњецке и Луганске области, односно народне републике, и Новаја Сербија на простору данашње средишње Украјине. Затим, био је велики број србских генерала који су се борили против Наполеона, међу којима и чувени генерал Милорадовић.
Све су то примери нашег братства које је трајало и траје, а које је нарочито у последњих 150 година за нас Србе представљало огромну вредност. Било је непроцењиво!
Јер, да није било руске помоћи, не би било ни успешне борбе Карађорђевих устанака, не би било потпуног ослобођења у време Милоша Обреновића, а не би било ни независности Србије и Црне Горе од турске власти после рата 1877-1878. Не би, на крају крајева, било ни Балканских ратова и за нас успешног завршетка Првог светског рата – да није било Русије и огромне жртве коју је поднео цар Николај Други Романов.
Ми смо томе узвраћали. Малена Црна Гора је објавила рат Јапану када је Русија ушла у рат са Јапаном. То је био један од начина и израза наше солидарности са Русима у то време.
Имамо, наравно, и крај 20. века када су се Срби борили за опстанак у отабџинским ратовима, па онда 21. век у коме имамо борбу за одбрану Косова и Метохије, која је, опет, незамислива без Русије и њеног чврстог става у УН, да не признаје насилну сецесију Косова и Метохије од Србије.
Као круна свега, сада када Русија води своју ослободилачку борбу у зони специјалне операције, имамо велики број Срба добровољаца који се боре раме уз раме са својом браћом Русима и својом крвљу потврђују братство. Они враћају дуг који су Руси дали нама у нашим ослободилачким и отаџбинским ратовима деведесетих година.
Када је реч о ширењу сарадње, оно је потребно у свим областима.За сада постоји одређени ниво културне сарадње који је да кажемо задовољавајући, али је свакако потребно радити и више. Руска култура је недовољно заступљена у нашим медијима и јавности, несразмерно мало у односу на то колики је њен значај. Ни србска култура није на одговарајући начин заступљена у Русији и има много простора за јачање међусобне сарадње.
Кад је реч о политичкој сарадњи, на првом месту по важности је да се Србија окане слепог уласка у ЕУ.После свега што је ЕУ учинила и себи и народима око себе, па и нама и Русима, ићи данас у ЕУ је самоубиство!Заиста! А слушамо да ЕУ хоће да прогласи литијум за свој стратешки пројекат, а то је начин за додатно уништавање наше државе, наших природних богатстава и другога, а да не говоримо да ЕУ подржава отимање Косова и Метохије и подржава у србском народу све што је накарадно и штетно. Према томе, наставак пута Србије ка европским интеграцијама је пут у самоубиство Србије.
Са друге стране имамо потпуно другачију могућност, а то ја да се Србија окрене пуноправној и свеобухватној сарадњи са Руском Федерацијом. Ми смо давних дана са Русијом имали потписан споразум о такорећи бесцаринском трговинском промету, а то се све не користи. Шта више, наша држава се све више и више усклађује са политиком ЕУ по питању несарадње са Русијом. Смањује се број авионских линија, уместо да се повећава, јер постоји огромна потражња. Те се линије смањују, односно укидају. Укинуте су линије ка Казању, а мислим и према Санкт Петербургу. Те ствари нипошто не би смеле да се дозволе, а дешавају се.
Дакле,Србија би у потпуности требало да се политички и војно и на сваки други начин окрене свеобухватној сарадњи са Русијом, Белорусијом и другим земљама које су партнери Русије, у Бриксу и сличним организацијама, и да на тај начин дође до обнове нашег националног суверенитета и јачања наше способности да се одупремо свим искушењима и агресији којој смо изложени од стране Запада.
Наша специјална веза са Русијом нам отвара многа врата у Бриксу и уопште у новом свету. Али, знате како, србска привреда је, на жалост, доведена у стање да не може да користи ни делић оних могућности које су јој пружене кроз сарадњу Србије и Русије. Огроман део наше привреде је продат и предат странцима. Ми смо сами себи везали руке и онемогућили да се озбиљније позабавимо сарадњом са Руском Федерацијом, тиме што су наша предузећа дата странцима, привреда на силу везана за Запад и биће потребно много напора да се ти ланци раскину. То можемо једино ако се коренито промени спољнополитички курс Србије и ако се у потпуности усмеримо ка сарадњи са Русијом и земљама Брикса.
Видели смо прошле године, кад је био самит Брикса у Казању, да је то био најважнији спољнополитички догађај те године у свету, а да Србија, на жалост, уопште није била представљена на највишем нивоу. То је била идеална прилика да се афирмише политика Србије, а то није учињено.
То су ствари које морају бити из корена промењене, иначе наша земља неће моћи да опстане.Даље везивање за Запад значи даље урушавање суверенитета и препуштање наше судбине осведоченим непријатељима србског народа.
[БРАТСТВО]
