Како данас живе становници Изборска, једног од најстаријих руских градова?
Близу саме границе са Европском унијом постоји место где још увек стоје православни храмови стари 700 година и где се још увек осећа дух Старе Русије.
Иван Љермонтов има 76 година и велику белу браду. Има и танак штап од ораховине, без кога не излази из своје стогодишње куће. А изађе, тачније истрчи, чим се неко приближи Анастасијевској капели која се налази одмах иза капије.
Капела је заправо малена изба величине минибуса са куполицом и крстом. Направили су је у 19. веку житељи села Брод близу Изборска, једног од најстаријих руских градова.
Илустрација: Данил Литвинцев
„Наша капела стоји на старом жртвеном камену“, каже деда Иван, и снажно удара штапом о камени под углачан од ходања по њему. „Он је истесан још у паганско доба, пре хиљаду година, а можда и раније“.
Иван пажљиво загледа саговорнике – московске „бекпекере“ са фотоапаратима. И незадовољан утиском који је оставио на њих додаје: „А код потока, недалеко одавде, пронашао сам камени пагански кип. Лежао је оборен у трави. Има труп, очи, уста – све као човек!“
Илустрација: Данил Литвинцев
Деда Иван зна на десетине таквих причица које сведоче да историја Изборска нису суви подаци из уџбеника него опипљиве ствари по којима понекад газимо. Град се налази на граници Русије са Естонијом и Летонијом. До Европске уније има само пола сата вожње, а Москва је удаљена 800 километара. Пре више од 1.000 година у овом крају је рођена руска држава од уједињених словенских и финских племена. Данас овамо долазе филмске екипе да би снимиле типичне руске пејзаже, а туристи долазе да упознају традицију која им може помоћи да боље схвате највећу земљу на свету.
Град изабраних
Изборск је старији од Москве и већине других руских градова. Први пут се помиње у Несторовом летопису („Повесть временных лет“) где пише како су се 862. године словенска племена Кривићи и Словени, заједно са финским племенима Мерја и Чуд уморили од међусобних сукоба и позвали три брата из Скандинавије да дођу и да „управљају и владају“.
Илустрација: Јуриј Белинскиј / ТАСС
Изборск је недавно обележио 1.150 година постојања. Данас је то село са разбацаним приземним дрвеним кућама око тврђаве од камена. У њему живи мање од 1.000 људи. Они сматрају да назив њиховог насеља потиче од руске речи „избранный“ и да значи „место за изабране“.
Са њима се слажу и научници, археолози и географи који су издејствовали да Изборск постане федерални завичајни музеј. Овдашња тврђава и храмови проглашени су за национално наслеђе. Ради аутентичних руских пејзажа овамо је долазио и чувени совјетски редитељ Андреј Тарковски. Једна од главних вредности Изборска коју немају многи градови-музеји јесте начин живота мештана, тј. „изабраних“. Они још увек доживљавају туристе као чудаке који су случајно свратили у њихово село.
Под заштитом светог Николаја
Илустрација: Lori/Legion-Media
Кућу Ивана Љермонтова саградио је његов деда 1913. године. Четири године касније распала се Руска империја. Погранични Изборск, „колевка руске државе“, нашао се изван граница Совјетстке Русије на територији Естонске републике, због чега је у њему и сачувана стара традиција коју је совјетска власт искоренила у многим другим регионима земље.
Кроз прозор Љермонтовљеве куће види се брдо високо као шеснаестоспратна зграда. Зове се Труворово Городишче. На њеном врху као светионик се бели храм светог Николаја саграђен на месту паганског жртвеника. Још у 8. веку, пре крштења Русије, на равној површини овог брда налазило се утврђено насеље. То је био онај Изборск који се помиње у летопису. По мишљењу већине научника то је била прва руска тврђава.
„Сав мој живот протиче под окриљем светог Николе“, каже Иван Љермонтов показујући погледом у правцу храма на брду. „У јесење вечери сам се као дечак враћао из школе са упаљеном бакљом поред храма, а сада истим путем идем на богослужење“.
Дуг пут до храма
Илустрација: Lori/Legion-Media
Ујутро 4. децембра, на православни празник Ваведења Пресвете Богородице у храм, Иван Љермонтов је још пре свитања кренуо и путем мокрим од кише прешао три километра. У рукама је носио чисте ципеле да их обује пре уласка у храм, уместо блатњавих чизама.
Најпре је прошао мочварну удолину, а затим се по стрмој каменитој стази попео поред Труворовог Городишча према кулама Изборске тврђаве које су се назирале у даљини. Њу су у 14. веку саградили владари Пскова, западне руске кнежевине, да би се заштитили од витезова Ливонског реда (сада би њихово седиште било на територији Летоније и Естоније). Испоставило се да је та погранична тврђава „тврд орах“. Током своје историје дуге скоро седам векова издржала је десетине опсада и ниједном није пала у руке непријатеља, због чега је у Европи Изборск добио назив „Гвоздени град“.
Изнад каменог бедема сија се сребрна купола цркве светог Николе, главног храма у Изборску. И Иван Љермонтов се данас упутио у тај храм. Црква је саграђена у исто време када и тврђава, а освештана је најкасније 1349. године. Од тада никада није била затворена, што је реткост у Русији, с обзиром да су у совјетском периоду готово сви храмови били (у најбољем случају) претворени у музеје или (у најгорем) у складишта поврћа или гараже.
Одјек црквених звона као доказ живота
Илустрација: Vostock-Photo
У 8.00 у цркви је већ било четрдесетак верника. Окупили су се око седог свештеника у сребрнастим одеждама који чита или пева на црквенословенском језику. Људи са стране би мало шта разумели, али је то још увек главни језик свих православних богослужења. Кроз прозоре, на којима се већ виде трагови мраза, пробија се бледа и хладна светлост. Играју пламичци на танким црквеним свећама.
Када свештеник ућути, парохијани се широко, на руски начин, прекрсте гледајући на икону светог Николе. Жене носе мараме разних боја, а мушкарци су у тамнијим јакнама.
Сводови храма почињу да вибрирају од моћне звоњаве. То је црквењак на звонику ударио у највеће звоно, оно исто које је некада упозоравало житеље града-тврђаве да се приближава непријатељ. А сада то исто звоно враћа живот у овај град-музеј.
Данил Литвинцев,
Руска реч
