Иза рата у Украјини стоје моћне снаге које управљају и Обамом и Порошенком
Минск је прелеп током целе године. Лети је посебно леп – утонуо у море зеленила, са широким улицама и величанственим здањима свог центра и небодерима различитих боја у новим деловима града. А све под небом плавим попут очију белоруских девојака.
Град лежи на раскрсници древних трговачких путева. Није случајно што његово име потиче од старинске речи „Менеск”, која значи место где се склапају послови и где се тргује.
Минск је средишња тачка словенског света – лежи између руског Истока, пољског и чешког Запада и украјинског Југа. Где је још требало да се окупе лидери Словена чији свет се сада налази пред опасношћу распада?
Око Минског сусрета лидера Царинске уније, представника ЕУ и Украјине било је много спекулација, па и отворених подметања. Примера ради, уочи самита се на украјинским сајтовима појавила „сензационална новост” да Порошенко у Минск неће ни путовати. Оптимисти су очекивали сензације другог типа: због недавних успеха заштитника Доњецке Републике који су нанели поразе јединицама кијевског режима на југу и пробили се према Азовском мору, постојала је нада да ће Путин са украјинским председником разговарати са позиција силе.
Међутим, на изненађење многих, руски лидер са Порошенком уопште није разматрао питања рата и мира. Његова изјава да се ситуација „не може разрешити даљом ескалацијом сценарија са употребом силе, а без узимања у обзир насушних интереса југоисточних региона и мировног дијалога са њиховим представницима” – то је све што су од Путина чули учесници самита поводом најакутнијег проблема европске политике.
Председник Русије је углавном говорио о економији – то је, с једне стране, било логично с обзиром да се радило о сусрету лидера Царинске уније, што је у доброј мери подразумевало дискусију о питањима трговине. Разговор о томе није баш био пријатан јер је Белорусија била прилично оштро критикована због реекспорта производа из ЕУ који су се нашли под ударом руских санкција.
Неки посматрачи су чак приметили да су представници Европске Уније и Петар Порошенко – упркос томе што је официјелни назив самита био „Царинска унија-Украјина-ЕУ” – седели и чекали док се лидери Царинске уније уморе од разматрања својих унутрашњих проблема”.
Сам Порошенко је непосредно пред почетак самита изјавио буквално следеће: „У Минску се решава судбина Европе и света”. А испоставило се да су решавана сасвим друга питања – на пример, проблем „шверцованих” пољских јабука. А о главном – о рату у Донбасу који односи стотине живота – са Порошенком нико није ни разговарао. Упркос томе што су могућности за то биле:у оквирима самита дошло је до сусрета руског и украјинског председника, првог – ако се изузме кратки формални сусрет у Нормандији.
Чудно, али само на први поглед. Реално, разговарати са Порошенком о прекиду ратних дејстава на југоистоку било је готово бесмислено.
У Кијеву је 24. августа боравила Ангела Меркел. Званични циљ њене посете била је управо припрема за самит у Минску, чак је било очевидно да је госпођа канцеларка у Кијев дошла са конкретним предлозима. Конкретније, оцртала је границе уступака на које је ЕУ спремна да би се спречила даља ескалација украјинског конфликта.
Да су уступци били прилично озбиљни – може се закључити по хистеричној реакцији наших домаћих либерала. Веома је симптоматичан талас који се у одговарајућим медија подигао након што је радио „Ехо Москве” објавио текст Андреја Иларионова „Пакт Путин-Меркел”.
По мишљењу Иларионова „пакт”, којим Русија и Немачка буквално „кажњавају” Порошенка, садржи:
- Обострани безусловни прекид ватре.
- Одређивање новог унутарполитичког устројства Украјине, али не од стране Украјине – него Русије и Немачке, при чему би источним областима Украјине био дат посебни статус, што би значило стварање „украјинског Придњестровља”
- Одустајање Украјине не само од уласка у НАТО него и од било каквог приближавања са НАТО.
- Одустајање Украјине од уласка у Европску унију.
- Решавање гасних питања на задовољство и Гаспрома и Немачке.
- Обезбеђивање помоћи од пола милијарде евра за обнову ратом разореног Југоистока.
Треба имати у виду следеће. Андреј Иларионов, који је раније био саветник Владимира Путина за економску политику, сада је водећи научни сарадник Института Катона (САД). Мада је сам тај институт познат као водећи либертаријански think-tank, политички погледи Иларионова веома су далеки од либертаријанства.
Он већ подуже у својим текстовима и наступима чини јавном не само позицију фамозног „вашингтонског ЦК”, него и погледе крајњег десног крила америчког естаблишмента. Зато, ако Иларионов одбацује веома разумни и уравнотежени план за решавање украјинског конфликта то само значи да је такав сценариј категорички неприхватљив за поменуто крајње десно крило.
Интересантно је да је госпођа бундесканцеларка после повратка из Кијева – у интервју немачком ТВ каналу ARD – изговорила неколико занимљивих ствари. Рецимо, подвукла је да питање уласка Украјине у НАТО „није на дневном реду и да ће присуство Петра Порошенка самиту алијансе у Велсу (у септембру) бити „део сарадње између НАТО и Украјине, али не чланства”.
Још је занимљивије што је – говорећи о проблемима у односима Украјине са Царинском унијом након што је Кијев потписао споразум о асоцијацији са Европском унијом – Меркелова изјавила да дозвољава могућност чланства Украјине у Евроазијском економском савезу, али не у Царинској унији.
Разлика је у томе што споразум о слободној трговини са ЕУ забрањује Украјини да улази у друге трговинске савезе, али не и ступање у политичке алијансе каква ће бити Евроазијски савез.
„Ако Украјина постане члан неког алтернативног интеграционог модела само у политичкој равни – то, теоретски, не мора да буде проблем” – додала је госпођа бундесканцелар.
Позиција Немачке – локомотиве и лидера ЕУ – у овом питању изгледа више него гипком. Берлину апсолутно није потребно ново жариште напетости у самом центру Европе.
Још пре почетка рата у Донбасу, писао сам да је за разрешење украјинске кризе потребна сарадња Москве и Берлина. Међутим, напоре Немачке да се мирно реши конфликт на југоистоку – успешно су блокирали они играчи који су на рат у Донбасу гледали као на предуслов за комплексно слабљење Русије.
Ти играчи су уложили велике напоре да осујете могућу везу између Москве и Берлина.
Према незваничним информацијама, за време финала Светског фудбалског првенства у Бразилу, председник Русије и канцелар Немачке били су се договорили о заједничким дејствима за реализацију мировног процеса у Украјини, све до употребе руско-немачких мировних снага.
Међутим, после свега неколико дана био је оборен (највероватније је то извела украјинска ратна авијација) малезијски Боинг...
Мирном решењу за Украјину супротстављају се моћне снаге које располажу колосалним ресурсима. Погрешно би било сводити их само на вашингтонску администрацију: уз све његове недостатке, Обама ипак није „јастреб”.
Иза официјелне фасаде украјинске политике САД – назиру се мутне, али много мрачније сенке: глобалне финансијске мреже, чији представници у Украјини су ликови какав је губернатор Дњепропетровске области Игор Коломојски. Управо они су господари из сенке формалног украјинског лидера.
Иако се прави да наступа самостално, Порошенко заправо следи њихове препоруке и до краја је зависна фигура у преговорима између Украјине, ЕУ и Русије.
Зато – када год препоруке господара из сенке долазе у супротност са позицијом европским партнера – украјински председник редовно стаје на страну првих.
Управо зато је Порошенко одбацио предлоге Меркелове за решавање ситуације на Југоистоку.
Његовим газдама нису потребни никакви компромиси, њима је потребан рат. Зато украјински председник и није долазио у Минск да се договара о миру.
Зато нико са њим о томе није ни разговарао. Са марионетама се не воде преговори.
Лутка може отварати уста и изговарати „мама”, али узалудно је од ње очекивати смислен говор и решење. Мора се разговарати са луткарима.
А за то је неопходно: дочекати да их развој догађаја истера из сенке.
Аутор: Кирил Бенедиктов, писац и политиколог
