„Бело време“ на острву Ољхон
„Сааган Саг“ на бурјатском значи „Бело време“. То је период када се прекида контакт између острва Ољхон и остатка света, све док се језеро потпуно не заледи. Бајкал тада утоне у маглу, а заједно са њим и житељи овог острва. Њима је тада једино битно где да улове рибу и хоће ли имати довољно воде за пиће.
Острво Ољхон је свештено место за будисте и шаманисте. Овде је углавном сунчано. Током године има само 30 облачних дана, и то од средине децембра до средине јануара. У то време Бајкал тек почиње да се замрзава, али лед још није погодан за саобраћај, тако да је острво недоступно за туристе. На Бајкал се спушта магла и привремено скрива Ољхон и његове житеље од остатка света.
У пустари снегом покривеног острва човек се осећа као мајушна трунка у огромном свету. Дани се споро вуку и личе један на други, а људи се труде да некако прекрате време.
Фото: Јелена Аносова
Деда Виктор сваког зимског јутра устаје у 7:00, ложи пећ и лаћа се кућих послова.
Фото: Јелена Аносова
Он је навикао на сурове услове и не жели да се породица брине о њему.
Фото: Јелена Аносова
Раније је Виктор ловио рибу на бродовима који су припадали овдашњој фабрици за прераду рибе, али је она затворена.
Фото: Јелена Аносова
Виктор има мачка Василија, нераздвојног пратиоца у свим његовим пословима, нарочито у читању и писању писама пријатељима.
Фото: Јелена Аносова
Деда прави вино од сибирских плодова и брезовог сока.
Фото: Јелена Аносова
На острву Ољхон нема текуће воде, и зато пре него што се Бајкал замрзне житељи свакодневно поје стоку у језеру. У друго време се користи вода која је благовремено допремљена са „копна“ и чува се у великом резервоару на обали.
Фото: Јелена Аносова
На обали Ољхона због јаких ветрова многим боровима штрчи корење из земље. То делује као да дрвеће хода по острву.
Фото: Јелена Аносова
У шетњи по рту Бурхан могу се срести серге – ритуални столови са тракама и „жртвеним даровима“ намењеним духовима. Верује се да је рт Буран земаљски дворац главног „тенгрија“ (господара Ољхона). На његовом крају је „двонога“ литица Шаманка, где постоји „свештена пећина“, која је сада затворена. Познати руски научник Владимир Обручев, који је истраживао Бајкал, писао је тим поводом: „...али најзанимљивији је сујеверни страх који ољхонски Бурјати осећају према пећини. Поред Шаманске литице се не сме пролазити на точковима, него само на коњу или у саоницама. Због тога се у летњем периоду између западног и источног дела Ољхона може проћи само на коњу, али и то се ретко дешава, јер Бурјати нерадо пролазе поред пећине. А када неко умре, онда је свим припадницима покојниковог рода, тј. целој половини острва, било забрањено да одређено време пролазе поред пећине. Због тога ме је мој пратилац, Бурјат из Долон Аргуна, довео само до Хужира и вратио се, а ја сам даље наставио са другим, крштеним Бурјатом, и са њим прошао поред пећине. Отишли смо до улуса (номадског насеља) Харанци, где сам узео другог пратиоца. Исто тако је било и у повратку“.
Фото: Јелена Аносова
Једна зграда ољхонског аеродрома. У летњем периоду на острво се може стићи из Иркутска, користећи мале приватне авионе. У совјетско доба ти авиони су саобраћали једном недељно.
Фото: Јелена Аносова
Током лета је у заливу Мало море (између Ољхона и обале Бајкала) водени саобраћај доста густ, а „регулише“ се помоћу неколико светионика. На Бајкалу понекад дувају јаке олује. На пример, крајем септембра 1902. године је у Малом мору знатно оштећен пароброд „Александар Невски“. Тада су потонуле све дереглије које је он вукао, на којима су се рибари са породицама враћали кући на крају сезоне риболова.
Фото: Јелена Аносова
Надгробни споменик потонулом младићу. С обзиром да је у питању бурјатски гроб, испред њега су остављени „жртвени дарови“.
Фото: Јелена Аносова
Костури рибарских бродића који су некада припадали овдашњој фабрици за прераду рибе. Она је отворена 1932. године, а сада готово и да не ради.
Фото: Јелена Аносова
На острву постоји староседелачка заједница козака. Они живе у миру са Бурјатима. Острво је толерантно према свим религијама: будизму, шаманизму и хришћанству.
Аутор:Анастасија Карагодинa,
Руска реч
