Од Рашке натрашке
У мом колубарском крају, у доба док сам био мали, ако нешто крене наопако и како не треба, људи би говорили: „Ех, од Рашке натрашке!”
Ја нисам разумео шта им то значи, па сам мислио: „Што ли је тај морао чак од Рашке да иде натрашке и колико му је требало времена да преко брда и долина стигне довде?” Како сам о томе размишљао кад чујем да неко изговори ту изреку, питам моју бабу Дару да ми објасни шта то значи.
Она се горко осмехну и каже: „Е мој синко, то је тешка и страшна прича, али, кад желиш, да ти је испричам:
За време Великог рата, а сигурно си чуо за њега, овде свуд около су вођене велике и тешке борбе. По пољима, њивама, ливадама, брдима и дољама у Колубари, свуд су били ровови, земунице и разна склоништа. Ми, народ, жене и деца смо били ту са војском, помагали колико смо могли, кад почне борба, бежи у подруме, земунице, кад престане, превијамо рањенике, помажемо војсци, радимо око куће разне послове.
После силних борби, мука и изгибенија, победи наша војска и протера пустог Швабу.
Таман се мало стамило и смирило, народ живнуо, почео поправљати рушевине, кад удари сила са свих страна, одовуд Шваба, отуд Немци, оданде Бугари, наша војска се борила и тукла док је имала снаге, а онда крене у одступање, а ми, жене, деца, бабе и деде, куд ћемо – него за војском у бежанију.
Волове и коње одавно узела војска да вуку топове и комору. Мушкарци у рату, ко зна где су и дал су живи. Срећа наша, остала нам је једна крава. Моја мати Томанија и ја узмемо твог оца Бранка који је тад имао пет година и чича Никодиновог Чеду од седам година, натоваримо на краву, понесемо нешто дроња и мало хране што нам је преостало, па са народом за војском, нит ко зна куд ћемо ни докле. Зима, глад, беда, срећа што смо имали Цветуљу, помуземо мало млека за децу, а ми, ћути и трпи.
Ко зна колико смо дана и ноћи провели по брдима и баруштинама. Једног дана стигне та силна светина до Рашке. Пуна брда и долине кукавног народа, дрежди и чека судбину.
Ту краљ и влада, после силних већања, реше да иду у голготу преко Албаније. Покупе старију децу и поведу, а ми, натраг, кући. Тек сад наста права беда и зло, колају болештине, глад, зима, умире кукавни народ ко мушице. Дању се вучемо крај неке реке, заноћимо где стигнемо.
Разместимо се једно вече на некој пољани, таман се сместили, удари сила из неба и земље, грми и пуца са свих страна, пада јадна сиротиња ко снопље. Ја легла преко твог оца да га заклоним, мама Томанија зграби Чеду, када га свишти куршум по сред чела, ни зевнуо није.
Кад престаде паљба, вриска и кукњава до небеса, не зна се ко је жив а ко мртав.
Два дана смо раскантавали, рањене увијали у дроње, а мртве сарањивали. Чеду умотасмо у ћилим и закопасмо испод неке јабуке дивљаке.
После три месеца мука и патњи, стигнемо кући. А овде све попаљено, опљачкано и разваљено. Шваба свуд завладао и узео све под команду. Покупи нас жене и тера да кулучимо. По цео дан туцамо камен и пресипамо сокаке да пусти Шваба не гаца по србском блату. Гладне и жедне рмбамо од зоре до мрака, па од муке смислимо и певамо песму:
Покрај пута цветало багрење,
Српске жене туцају камење,
После ове бакине приче Рашку сам замишљао као свето место, и да имам неке обавезе према том граду.
Много година касније, стицајем околности, са Рашком сам успоставио вишеструке, нераскидиве везе.
Почетком деведесетих година прошлог века Рашка општина ми је уступила плац, на коме стоји моја скулптура медведа, познатог као „Копи”, који је постао симбол Копаоника. Касније сам приредио изложбу скулптура у њиховој галерији и за ту прилику извајао краву на којој јашу два детета и поклонио је рашчанима. Потом сам исклесао споменик Данилу II, архиепископу, црквеном великодостојнику и државнику, који краси парк испред дома културе у Рашки.
13. новембра 2015. године, на стогодишњицу заседања наше владе, на којој је донета историјска одлука о преласку наше војске преко Албаније, у кући у којој је заседала влада, отворена је спомен-соба, са обиљем експоната и историјске грађе, а моја скулптура, крава на којој јашу два детета, заузима почасно место.
Живорад Циглић – Цигла,
Политика
