ОД ЈАПАНСКЕ ПРИВРЖЕНОСЗТИ РИТУАЛУ ДО ЊУИЈОРШКЕ ОДАНОСТИ МИНИМАЛИЗМУ
У Њујорку је недавно умро Он Кавара, сликар јапанскпог ппорекла (рођен 2. јула 1933. у Јапану) .
Мало је рећи да је у његовом стваралаштву као и у животу све било померено.
Тако му се не зна ни тачан датум смрти , иако се десила недавно:неки извори наводе неодређено: крајем јуна, док има протала који пресизирају да је Он Кавара преминуо 10. јула 2014.
И овај датум његовог рођења треба узети са резервом: у крајњем случају, ако је веровати биографима и каталозима, у којима се уместо узраста наводи број дана који је проживео до момента одржавања изложбе , а број година се добија кад се подаци из кршетнице поделе са десет.
Иронија судбине
Иронија судбиине: грешке у тачности датума, сав животно-уметнички пројекат који је саставио у одбројавању времена,светско-историјског и личног, скоро свакодневним обелодањивањем свету о свом постојању-сликама и датумима,телеграмима: ”Још сам жив „ и разгледницама „Пробудио сам се, бар толико“,не зна се тачно ни кад се родио, ни кад је умро.Вероватно је и то део пројекта.
Нажалост, да је умро, је факат и све шале у вези с тим би биле неумесне. Све пародије у жанру „Он Каwара Упдате “од којих су најсупешније оне у којима се интернет -артисти измислили с слог да би заменили сликареву писаћу машину на којој се слог скоро није ни користио, а сваку цифру је извдио ручно –ускоро ће се заборавити, ако већ нису. А Он Кавра ће остати оанкав какав је хрео да остане.
Тешко је наћи фотографију за његов некролог
За његов некролог је тешко наћи фотографију. Он Кавара није давао интервјуе, није се појављивао на изложбама, на снимцима којих скоро и нема,а ако би се понеки и појавио, сликар се види само с леђа.
Али је зато је на његовим некролозима на интернету толико реклама - швајцарских сатова !
Опет иронија судбине
Он Кавара уопште није био тако скуп сликар. Рекорд постављен пролетос на Christiе's у Њујорку са неких 4,2 милиона доалра за „класичну „ слику с датумом, у садашњим временима , а узимајући у обзир харизматски статус и „минули рад „ сликара – три „Докумнета „од којих један на Венецијанском бијеналу, те ретроспкетиве у МоМа и „Помпидуру „ испада доста смешан „рекорд“.
Прославио се као сликар још у раној младости
Из некролога објављеног на интернету публика је са изненађењем сазнала да се Кавара као сликар прославио још у раној младости, пре одласка из Токија. Судећи по писаним сведчанствима тога времена , Кавара је стекао славу гротескним цртежима рашчереченог тела у духу Франсиса Бекона . Већ тада се одушевљавао западним сликарством и западном философијом, егзистенцијализмом и психоанализом. Истина, није требало бити преокупиран психоанализом да би се повезали ти токијски цртежи с атомским бомбама којим су бомбардоване Хирошима и Нагасаки, које је био најснажнији догађај његове младости .
Прелазак у Мексико
Године 1950.његова породица се пресељава у Мексико, а сликар много путује по земљи , три године студира сликарство у месној ликвоној академији, путује у Њујорк, затим у Европу,у Париз.
Опет се враћа у Њујорк у коме ће остати до краја живота
Године 1964. поново се враћа у Њујорк да би у њему остао до краја живота.
Судећи по записима, вратио се с апстаркцијама у које је укључио и обрисе речи преобраћене у геометријске структуре.
Описи су били све што је остало од раног Каваре: уништио је сва своја неканонска дела.Све што је било урађено до триптиха 1965.г.: три црвене слике с белим натписима по средини –на левој „Оне тхинг „, на десној –„Вие-Тнам“, а у центру „ 1965.“
Он никад није објаснио, али није тешко претпоставити да је у његовом тадашњем пацифизму било јапаских ниајнси, јапанскг схаватања америчке спољне политике.
Од вијетнамског триптиха почиње канонски њујоршки Он Кавара
Било како било, али је посве сигурно да од вијетнамског триптиха почиње канонски њујоршки Он Кавара. Онај исти чије ће сликарство кроз пола године бити представљено на дугоочекиваној ретроспективи“Он Кавара-тишина , „разуме се у њујоршком Музеју Гугехајм:лета господњег 1965.
Муњевито препознт као концептуалиста
У наставку вијетнамског триптиха насликана је прва слика с датумом: 4. јануар 1968.Премда и после „Једне и три столице „ Џозефа Кошута , али пре „Параграфа „ Сола Левита где је термин „концептуално сликарство „први пут прозвучао.Он Кавара је муњевито био препознат као концептуалиста у групи Романа Опалке, Хане Дарбовен, и свих који су неким знацима обзанинили да служе за помирење не времена, него вечности и бесконачности,макар колико тај циљ био апсурдан.
И ко би све био спреамн да зарад тог безнадежног ангажовња оставља трагове свог присуства на земљи.!
Са своје старне од краја 1960.- их па све до 1979. године Кавара је своје присуство обележавао телеграмима с фразом “Још сам жив “, разгледниацама на којима је написано: “Пробудио сам се, бар толико!”, са навођењем тачних места и времена , затимпод насловом “Срео сам “са навођењем писаћом машином исписанх спискова имена свих које је тога дана срео, онда аталаси “Пошао сам “-црно –беле слике на кпојима је црвеном линијом обележена његова дневна маршрута.
Три књиге са по 12 томова
Три последње серије су издане као књиге , свака у 12 томова : “Пробудио сам се “са укупно 4.160 страна;”Срео сам “са 4.790;”Пошао сам “-4.740 страница.
Историчари ументости тврде да је то био његов одговор на теорију релативитета : случајни сусрет са тим именима и путања случајно пређена као лични метод мерења времена –с човечје тачке гледишта увек је искључиво лично.
“Мллион година”посвећено општем времену
Општем времену је посвећен рад “Милион година”настао 1969. у години Вудстока и слетања на Месец “Апола 11 “,а настављена 1993.г. кад је Кавара имао изложбу у Диа центру.
“Милиони година” су издати у виду двотомника.
У првом тому”Прошлост –свима ко је живео и умро “буквално је књиговодственим редом по ступцима набројено миллион година –од 998031 пре нове ере до 1969.
У другом тому - “Будућност-последњем “садржан је аналогни летопси од 1993. па све до 100 199.
“Милион година “је презентован још помоћу аудиоинсталација и живих перформанса у којима статисти док не падну с ногу читају”имена “година.
И премда се може учинити да Он Кавара ипак даје свету неку шансу до 100 1992., оптимизам његове уметности није убедљив,што се најбоље показује у сликама са датумима.
Слике са датумима: серија “Данас “
Слике са датумима , познате као серија “Данас “више од свега подсећају на надгробне плоче.Датум,месец и година – сваки пут су написани на језику и по граматичким правилима оне земље у којој је слиакр боравио у време док је ту слику радио, а уколико земља не користи латиницу као писмо, онда је “исписивао “слику на есперанту .Варирале су димензије, боја слова, чак и слог,а неизмење је остао само процес наношења белих акрилних цифара И слова на површину платна и то све ручно, без икаквих помагала.
Уколико платно не би било завршено до поноћи, било је уништено, а ако је завршено , одноше је посебну одају.Затим су завршене слика слагане у специјалне корпе обложене тадашњем дневним новинама те земље у којој су излазиле, -корпе с новинама су сматране саставним делом слике, али су слике ретко кад излагане заједно с њима . И то због рога што он није желео да гледаоцу “шапуће “и да га упућује како треба да разуме сику, јер је остављао слободу сваком од њих да с тим датумом повеже своје лилчне, интимне везе .
Без наговештаја о кодовима којима су успостављане везе са таквим сликарством у целини
Нису нађени наговештаји који би упућиавли на то каквим кодом је успостављана веза с таквим сликарством у целини.
Можемо ли тражити у томе утицаје Сартра и Камија,Кејџа и “Флуксуса”, Хирошиме и Нагасакија?
Да ли то да схватимо као јапанску приврженост к ритуалу или њујоршку оданост минимализму?
Смемо ли ,даље, с поузданошћу говороти као о балансу између макро и микроисторије, о животу који се претвара у хепининг са унапред познатим крајем, о традицији мементо мори у уметности,о неним локалним и унверзалним рецензијма?
Или, на крају , о томе што само у контексту такве уметности швајцарски сатови из рекалме која прати некрологе Ону Кавари на глобалној мрежи изокрећу смисао биографског симбола ?
Бранко Ракочевић
