Србија је зелена грана - путопис чувеног бајкописца

11-08-2016 01:34:14 | | / vostok.rs |

Како је Ханс Кристијан Андерсен видео и доживео део наше земље бродећи уз Дунав…


Крајем маја 1841. године тридесетпетогодишњи Данац Ханс Кристијан Андерсен дао се на далеке путе. После успеха његовог аутобиографског романа „Импровизатор”, који се највећма темељио на путовању по Италији, решио је да се отисне даље. А у то време, такав, најегзотичнији замислив пут, значио је смуцање по земљама Оријента, најчешће Турској. Тако је и било. Касније је своје утиске и доживљаје објавио у књизи „Песников базар” издатој 1842. године у Копенхагену, а ми овде укратко преносимо делове

Андерсен се обрео у Истанбулу. Ту је добио прилику да види оно о чему је до тада могао само да чита у бројним путописима и хроникама. На пример, дервишки обред. Опчинио га је њихов необичан кружни плес у стању мистичке екстазе. Толико, да је морао да га овековечи на цртежу. Даље га је пут водио до Атине, где је могао да се диви споменицима древне, али и савремене Грчке. У Бугарској се укрцао на брод који је пловио узводно, Дунавом, под сигурном руком капетана Марка Доброславића. Додуше, у тој руци је почесто умео да буде и бич. Андерсен је оставио запис да је капетан умео да се понаша према морнарима као према псима, Без обзира на то, обожавали су га. Деловало је као да су спремни да скачу преко палубе, само ако капетан то затражи. Путници су се зближили с Марком који је са мора некако успео да стигне до Дунава.

И тако, Дунавом, узбрдо, све до места на коме река прави границу између Бугарске и Србије. О потоњој је Андерсен пред пут читао којешта. Сада је могао лично да се увери.

Гусле као виолина


Са палубе му је изгледало да је цела земља једна велика храстова шума. Срби обожавају дрвеће. Говорили су, ко год исече дрво, као да је убио човека. А чуо је и да људи више цене дрвеће од жена. Оних жена које су увек на дну друштвене лествице, које остају у кућама, чекају мужеве да се врате из шуме или из војевања. Оних које увек седе на дну софре. Тако је било у сељачкој колиби, исто као и у принчевској палати, по Андерсену, односно кнежевом конаку.

Са палубе је видео граничне карауле. На влашкој страни биле су кућице од блата, без прозора. На бугарској обали, црна кућа од камена Андерсена је подсетила на трап за кромпир, само на површини. А на србској, лепа кућица са црвеним кровом. Војник, граничар, деловао му је као пола војник, пола чобанин.

Док је посматрао граничара и земљу иза његових леђа, сетио се србских песама. Деловало му је да су песме на уснама народа бројне као лишће у шуми. Оној шуми коју Срби толико воле, као што Швајцарци воле планине. Као што Данци воле море. Чак и књаз Милош депутације прима искључиво под крошњом дрвета. За Србе је дрво и палата правде! Младенци се венчавају под њим. А кад загусти, дрво такође учествује у борби против непријатеља, попут каквог дива. Није да је један Турчин нестао у шумама, да га више никад не нађу. Андерсен је Србију упоредио са зеленом граном на османском стаблу. Само што је та грана била све зеленија, а дрво све трулије. Није далеко дан када ће грана отпасти и пустити сопствено корење. И постати можда најлепше дрво у Европи.

На брод се укрцала и нека девојка, Српкиња. Нагнута над оградом, издвојена од остатка друштва, нешто је тихо певушила. Андерсен је замолио неког да му преведе песму, да би добио објашњење да је непреводиво, а девојка опева чежњу за младићем који је негде далеко. Објашњавају му да је књаз Милош годинама уназад издао наређење да се скупљају народне песме. А у србским кућама, где почесто живи више нараштаја, али под паском старешине, кога бирају међу собом, обавезна је и виолина. Биће да су у питању ипак биле гусле. Поготово кад је написао да свако мало неко дохвати ту „виолину” и опева херојско доба српске прошлости. Доба Стефана Душана, Корбелица, како је Андерсен разумео Обилића, и Јанка Хуњадија.

Сараори, бурлаци са Дунава


Следећег јутра прошли су поред турске тврђаве Фетислам. Тврђава му делује некако јадно, полуобрушена кула, с турском посадом која седи на бедемима и пуши. Дим дувана вије се као да се нешто запалило. А после Фетислама, данас Кладово, или Глађово, како га Андерсен зове. Ту се путници и роба прекрцавају на мањи брод, јер је пред њима можда најопаснији део Дунава, Гвоздена врата. Јаке струје и вирови чине овај део водотока практично немогућим за пловидбу. Многи су бродови и разна пловила нестали у ковитлацу и сада спавају на дну моћне реке.

Капетан је стајао на прамцу бродића који је уз струју вукло педесетак Срба. Све са конопцима и челичним ланцима преко рамена, пртили су неком стазицом на обали и вукли брод. Кад би се стаза сузила толико да људска нога није могла да прође, а камоли да вуче брод, ниоткуда су се створили чамчићи. Сада би се они који су вукли брод претворили у веслаче. Конопци везани око појаса, они веслају из све снаге, а брод лагано узводно. Андерсен се дивио вештини сараора, како су се називали ови тегљачи. Вешто су у малим чамцима избегавали вирове и опасна места. Онда би у тренутку искочили на обалу и опет дохватили конопце.



А онда је наступио најопаснији део. Сви путници искрцали су се на обалу, а на броду остали само капетан и два морнара. Андерсен је то видео не као бекство од опасности, него као зов шуме. Иако у пратњи србских војника још од Кладова, који су строго водили рачуна да се неки странац не погуби, занет лепотом предела, Андерсен није могао да одоли а да не убере неко цвеће. Такве букете никад није видео. Ако су случајно успут и наишли на неке чобане, ови би или утекли или би их гледали са пристојне удаљености. Ту су допринос дали и војници који су дреком терали домаћине. Нема шта да прилазе ретким зверкама, странцима.

И тако, у весељу и добром здрављу, ногу пред ногу, све берући цвеће, док се капетан знојио и гледао да, ако је икако могуће, не слупа брод о неке стене, дођоше до краја најопаснијег дела Дунава. Мало касније наишли су на турску тврђаву Оршаву, седиште паше. А тамо, карантин, неколико дана. У карантину су успели сви редом да се поразбољевају, тешко да су могли да споје више од сат времена без трчкања „спроћу себе”. Неки тамошњи доктор преписао им је „медицину”. Андерсен је лек описао као нешто што је сигурно добро за влашке коње, али тешко за људе који пате од невоља са стомаком. Ипак, нема друге него да се попије. Па одмах за медицином, јака црна кафа. Коњски лек или не, тек, деловао је. А и она кафа је припомогла. Још неколико дана у карантину, па даље на воду.

Розе сузе

Пролазе Дренчову, па Казан. Да све буде до краја шаролико, укрцавају се и неки Цигани. Једна гата Андерсену, сребро ће му се претворити у злато, сви приходи ће порасти. Очигледно, прича научена да задовољи доконе енглеске богаташе на пропутовању, а не скромног данског песника.

На србској страни могли су да виде некакав пут и нешто уклесано у стени. Објаснили су им да су то остаци пута у стени, који је саградио римски цар Трајан. А то уклесано је чувена Трајанова табла, у славу похода против Дачана. Али, ту река опет постаје опасна. Морају да се искрцају и наставе кочијама. На несрећу, онај римски пут није проходан као у давнашња времена, па је Андерсен опет сведочио вештини и снази србских сараора, који су вукли брод као да је реч о неком чамчићу. Све узводно, против струје.

У једном тренутку кочија је морала да прође поред сараора. Они су се прибили уз ивицу пута, Андерсену се чинило да ће сви заједно да се сруче у Дунав. И тако прибијенима, кочија је прошла на неколико центиметара од ногу. Мало ли је њих остало без ногу на тај начин, кроз године.

Вожња кочијама кроз обожаване шуме, има ли чега лепшег? Ипак, кратко је трајало, па су се поново укрцали на брод. Пролазе поред тврђаве која стражари над реком. Гобулаца или Голубац. Андерсен је негде начуо да је само сто година уназад то био дворац пљачкаша. Романтичарски је замишљао безобразне песме и дивље куцање пехарима, тако да се све орило низ Дунав. Онда, Стара Паланка. Сад су већ пловили знатно брже, а призори уз реку помало су почели да замарају Андерсена, човеку се придрема од зверања у толике шуме.

Негде пред Семендријом или Смедеревом ухватила их је олуја. Дунав се узвитлао, вода врила, све је подсећало на море. Ипак, имао је времена да осмотри тврђаву док се нагињао преко ограде и у реку сручивао све што је данима јео. Онако зелен, приметио је два турска војника који седе на једној од многих кула. Зверају они, звера Андерсен. Помислио је да су једина жива бића на огромној грађевини. А после тврђаве, указао се град. Истицао се само мали дрвени минарет, окречен у бело.

Следеће одредиште било је Панчево. Место у коме је обичај да сви живи сликају сами себе. Младо, старо, богато, сиромашно, сви раде аутопортрете. Бар су тако Андерсену рекли. Чак и жене, кад плачу над неким срцепарајућим романом, роне розе сузе. Ваљда од оне боје.

Оцеубиство на обали


И коначно, Земун. А с друге стране, Београд. Пристали су у рану зору. Андерсен је видео да је земљиште у околини равно, а на некој ливади према Београду стражарнице. Подигнуте на коље. За сваки случај, ако Дунав нарасте. Иза њих се назирао Београд, окупан јутарњим сунцем. Тврђава, са џамијом, стоји наврх обале. Град се спушта на Дунав и Саву, док је с друге стране шума. Опет шума. Посебно се истичу минарети чак четрнаест џамија. Објаснили су му да је један део града и даље турски, док се Срби држе у другом. И не мешају се. Од свега, Турцима је остала само тврђава.





Сетио се да је ту страдао и колега му песник, Рига од Фере. Сетио се његове смрти, када су га Турци пресекли надвоје. На истој тој тврђави, 1815. године, на колац је набијено 630 Срба. Оних који су се предали, уз обећање да ће бити поштеђени. Један од мученика поживео је седам дана.

Испод тврђаве, кула, Небојша. Андерсен је дао и значење речи, „не бој се”. Готово да је могао да осети мрачну историју ове куле са које су тела погубљених бацана у реку. И са даљине, из Земуна, песник је осетио као да га кула дави. А онда му је поглед опет скренуо на шуме.

Баш оне кроз које је бежао Црни Ђорђе, потоњи први устаник Србије. У пратњи остарелог оца Петронија избили су на обалу. Син је хтео да пређу Саву и спасу се у Аустрији, док отац ни по коју цену није хтео да остави родну груду. Па ако треба да се гине, да гину на својој земљи. Молио је сина, преклињао, иако је овај хтео да га стави на кркаче и преплива реку. Ђорђе се ломио између синовске послушности и слободе. Тада су из близине одјекнули урлици Турака и Босанаца. Старац ни по цену живота није хтео преко, па је син тражио благослов. Отац је раздрљио кошуљу, истурио груди. Син је пуцао право у срце. Да Турци не скрнаве леш, оца је бацио у реку и препливао на другу страну. Андерсену се чинило да таласи још причају о овоме, а шума само потврђује.

Новац пропран у сирћету

Између Земуна и Саве налазила се пољана, баш пред Београдом. Ту је била нека врста пијаце. Нека врста, зато што два реда палисада и ровова, један наспрам другог, купце одвајају од продаваца. Аустријска стража, са све официрима, шета кроз овај ров и надгледа да случајно не дође до додира. Да турска роба прође кроз обавезан карантин, а новац, пре него што се прими на аустријској страни, обавезно буде пропран у сирћету. Продавци и купци се довикују, иако се не разумеју. Нема везе, ту су руке и ноге, као и код свих „полиглота”. А и говор новца је универзалан. Стока, која би доспела на пијацу, и тамо била понуђена на продају, нагони се у реку. Кад се тамо опере, сматра се да је и зараза опрана.

На Дунаву се, примећује Андерсен, налазе и редови речних бродића. Привезани уз саму обалу, сваки од њих подсећа на Нојеву барку. Дугачки, уски и са кућом. Па да, то су пловеће куће. Тако привезани, сачињавају пловећу улицу. А та улица је у бојама: на једном бродићу су лавови, јаркоцрвени. На другом, опет, зелени змајеви са златним крунама на главама. Остале су углавном осликане разним свецима. А кад би та пловећа кућа требало да се извезе на реку, то је био призор своје врсте. Двадесетак људи седа на кров, потегну конопац везан за ленгер бачен подаље, према средини реке, и вуку из све снаге. Напредују брзином пужа, гледајући да не слупају комшије. Па ко успе. Андерсена и сапутнике последњег дана у Земуну задесио је пљусак. Из ведра неба, наравно. Ипак, брзо се појавило сунце. Све је било поново обасјано, таласи Дунава и Саве, Београд и његови минарети.

Ту је Андерсен последњи пут чуо далеке гласове хоџа. Последњи пут је видео српске шуме. Кад се сутрадан испео на палубу, ничега од тога није било. Београд му је пожелео срећан пут...