СМРТ И САХРАНА АНЕ АХМАТОВЕ
Пети март 1953. за грађане СССР-а, а и целог света био је преломни тренутак у њиховом дањем животу: тог дана је умро Јосиф Висаринович Стаљин, диктатор каквих је мало познавала људска историја. Тог дана је друштво велике змеље наткририла сенка смрти коју је пратила неизнмерна жалост и искрена туга милиона поданика, совјетских људи.
Стаљинова смрт преломна у животу совјетских људи
Дам Стаљинове смрти је био преломан у животу највеће земље света , какастрофа за оне који су га смтрали оцем и богом,празник за оне за које је био оличење зликвоца и тиранина.
Уски круг интелектуалаца је знао да се истог датума догодила и смрт Сергеја Прокофјева коју је окончање вође успело да за дужи период баци у заборав .
Тај дан не само што је изгубио симболистичку актуелност с током времена ,него ,напротив, скупљао је све више снаге из године у годину.
До те мере да је на пример 1963.г Ана Ахматова позвала са њој несвојственом свечаношћу Бродског и још једног свог блиског пријатеља,Анатолија Најмана, чија сећања су садржана у овом тксту.
И то не само зато што су том приликом Бродски и Најман са својом домћицом, Ахматовом попили три флаше вина.
Три године након тога,5.марта 1966, Ахматова је умрла не доживевши до 77.године.Томе је претходио тешки инфаркт, лежање у болници неколико месеци.
Неуништиве, вечите, манастирске зидине
Средином фебруара су је отпустили, а почтком марта се није без веиких тешкоћа могао добито упут у санатроријум за њу и њене блиску пријатељицу Ољшевску.Тих дванаест дана после отпуста и одласка ,њој је бивало час боље, час горе,позивали су хитну помоћ,давали инјекције,трчили да јој набаве апарате с кисеоником.Примила је и неколико псоетиоца,опошљавала и неке послове са издавачима, па се чак с пријатељицом провозала таксијем у шетњи. Био је мраз , али је сунце грејало, сећа се Најман. „Замоли смо возача да нас одвезе у Спасо-Андроников манастир.Такси је био стар и смрдео је на бензин.Улица која је водила према манастиру била је пуна рупа и ледених наслага, верватно недавно тразбијених , па су кола поскакивала. Ахаматова се стално мрштила, држала се руком за срце и тражила да се вратимо.Посисала је нитроглицерин, шофер је почео обилазити беле манастирске зидине .
Држећи се стслно за груди,Ахаматова хе рекла:“Неуништиве ,вeчите зидине.“
Прошлог лета и Маријанбаду
Анатолиј Најман се сећа да су 3.марта Ахамтову у пратњи Ољшевеске одвезли у санатапријум Домодедова под Москвом.
“ Два аутомобила су била ангажована, позвали смо медициндску сестру, а ја сам био момак за све. Стигли смо без обзира на релативно дуг и изрован пут без већих проблема. Санатријум је био за привилеговане пацијенте, са зимском баштом, теписима и високообразованим персоналом, спадао је међу водеће у свом цеху.К жутом здању су водиле широке степенице у полукругу које су излзиле на белу колонаду.Брзо смо се по њима пели, а Ахматова је промрљала.“L'anne dernijere a Marianbad“ .Прошког лета у Маријанбаду Роб –Гријеа је била малтене последња књига коју је она прочитала. То се пркелопило са оном недавно изречном примедбом о манастиру, и слагало се са оним што је Ахматова у последње време често понављала:“У младости сам највише волела воду и архитектиру,а сада земљу и музику „.
У младости највише волела воду и архитектуру, а сада земљу и музику
У сећањима Анатолиј Најман даље наводи:
“Поново сам у посету Ани отишао 5.марта и то са букетом нарциса. Два дана пре кад сам такође био у посети обећао сам да ћу још једном преписати у целини њена сећања на Лозинског јер је требало да добију коначну форму и композицију пре него их предам часопису за објављивање.
Било је претпролећно сунчано преподе, затим је небо почело навлачити сиви прекривач ,касније сам посматрајући небо закључио да оно тако често изгледа у ове мартовске дане.
Ахатова је лежала у болничкој соби прекривенна чаршавом а чело јој било сасвим ледено
Сусревши ме у холу , жена у белом мантилу је пошла са мном ходником говрећи нешто збуњено у чији смисао нисам успео да проникнем.Када смо ушли у собу, тамо је лежала тешко дишући, како се касније испоставило због примљене инјекције, Олишевска.Жена у белом мантилу је затворила врата рекавши ме да је пред два сата Ахматова умрла. Она је лежала у суседној соби прекривена чаршавом а чело јој је , кад сам га целивао,било потпуно ледено.
Сахране су уопште узевши такве ставри да их не можемо ни с чим у земном животу упоредити ;али бацити неког као што је био случај с Моцартом у јаму, није ипак исто као саградити маузолеј
Анатолиј Најман даље приповеда :
„Колима хитне помоћи одвезао сам у Москву у кућу Петрових где су се у то време састајале неколико блиских пријатељица Ахматове , два отрцана совејтска кофера с њеним папирима и орфнгером са одећом.
Опроштај у подруму мртвачнице
Тело су повезли у мртвачницу Склифовског института.То је бивши Странопримни дом Шереметових, на њему је такође грб Deus conservat omnia (Бог чува све ), као и на петербуршком дворцу , Фонтаном дому , у чијем је удаљеном дворишту Ахматова проживела безмало 30 година.Даље су уследила два слобдона дана, после њих 8.март, међународни празник жена. „
Одар су за оне који су желили да се опросте од покојнице поствили у подруму мртвачнице.Око педесет обавештенох људи је дошло да се поклони сенима велике песниње.Могле су се чути две-три недовољно артикулисне речи. Сандук су закуцали, мртвачки аутобус га довезао до аеродрома Шеремјетово.Дан је био суморан,магловит , чак и за март, сувише хладан. Изненада се појавила женска фигура у лакој хаљини и спортским патикама. То је била пијанисткиња Јудина која је приметно дрхтала.
Земне остатке Ане Ахматове са аердором Шеремјетово у Лељинград испратило је око десетак њених поштовалаца. Ми смо већ седели кад је су дошли пердставници Савеза писаца на челу са Сергејем Михајлковим, аутором државне химне Совјетског Савеза.
На аеродрому Пулково у Лењинграду међу онима који су нас дочекали био је Лав Гумљов, син Ахматове . Кад су сандук са вагонета унели у аутобус, он је крикнуо и без афектацији рекао само „мамице „.
Довезли смо се до Николајевск цркве,тамо смо разрезали окове са сандука , скнули поклопац, свештеник је очитао прву молитву.
Ујутру, 10. марта дошло је много, говрорило се неколико хиљада људи ,црквена порта је била препуна. Обављена је цела божја служба.Затим су сандук одвезли у просторије Савеза писаца , ја тамо нисам ишао,али сам од других чио да је грађанска комеморација прошла сувише бирократски.
Са својим друштвом сам се упутио у Комарово електричним возом . Дуго смо чекали аутобус. Због великих снежних намета , аутобус није могао да приђе самом гробљу , па су сандук нослили на рукама до раке.Пошто је спуштен у гроб, бацали смо комдиће земље на сандук.
Око 20 људи са сасхране је пошло у викендицу коју је Ахмаатова била добила на коришћење од Литфонда, али је унутар било хладније него напољу па су се зато крако у њој задржали.
Притисак власти да се овом догађају не придаје значај
То је све мање –више познато, често је понављано.Велики број написа указје да су се офијелни кругови на сваки начин трудили да не придају већи значај смрти, самом чину сахране,као ни личности Ане Ахматове.
Велики притисци да се скрате некролози у штампи, игнорисање церемоније сахране,намерне комликација за добијање гробног места, доказ су да је њена смрт за власт била очигледно неугодан догађај.
Као, уостлом и њен живот.
Само што су власти њеним животом управљали у чвсто постављеним оквирима:увредљиве оцене о њеној поезији,закључци ЦК КП СС,хапшење сина и његово слање у прогонство,живот у беди и сиромаштву.Све су јој то приписавли, она је све условно прихватла и с тим она није ималс проблема.
Са смрћу Ахматове власти нису занле шта да раде
Али са њеном смрћу нису знали шта да раде: по којим упутствима и правилма је треба сахранити, то они нису знали.
Сахране су уопште такве ствари да им нема одговарајућих у земној стварности,али убацити Моцарта у јаму, није исто што и саградити маузолеј.
Нечовечне радње комуниста да и не помињемо.
Смрћу Ахматове завршен двовековни период историје
У тим мартовским данима људи су макар у извсесном степену били продуховљени,привржени култури, ставралаштву,схватали су ,свесно и осећањима, инстиктивно. да се завршава изузетни двовековни период историје и да повратк к њему нема.
А у Русији нема од тога ничега слађег ни важнијег да се каже.
С Ахматовом је отишао и велики стил и стил уопште
Ахматова је била последња која је могла говорити на једном језику не само с Пушкином и Державином, него, и то још дубље ,пре свега са самим Петром великима.
Са њом је из живота отишао и велики стил.
И говорећи отворено-стил уопште као такав.
И величина човека коју је више немогиће срести.
