Златиборски брзи возови
Давно је прошло време кад су се по путевима Србије могли видети каравани коња натоварених катраном и разним другим стварима. А било их је буквално свуда. Биле су то златиборске кириџије.
Негде половином 19. века преко Златибора се кретао силан народ из Црне Горе, Херцеговине, Босне, хитајући у ослобођену Србију. Углавном су настављали ка Шумадији, Посавини или Поморављу, а немалом броју њих свиделе су се падине Златибора, помало су их подсећале на стари крај, лакше је горштацима ту него у равници. Они су остали на Златибору, а убрзо се појавила невоља. Посна земља није давала довољно хлеба за све, па су дошљаци заједно са староседеоцима почели да траже начине да преживе.
У то време Златибор је био издвојен од сваког саобраћаја, путеви су деловали као научна фантастика, а основно превозно средство, поред сопствених ногу, био је мали коњ. Имају коње, ливада за испашу, ето прилике да се посвете кириџијском послу.
Још од пре турског времена, негде од 14. или 15. века, ужички крај је, са Старим Влахом, био познат по кириџијама. Караванима товарних коњића преносили су пољопривредне производе и сву (не)могућу робу. Све што се производило по селима на овим планинама а могло је да се прода или трампи у другим крајевима Србије. Нису заобилазили ни Босну ни Приморје. Ови људи, који су одржавали трговинску размену, још за време српске средњовековне државе звали су се поносници, а после доласка Турака прозвани су кириџије.
Пут дуг „пет конака”
Тадашње породице биле су бројне, уобичајено је било да се живи у задрузи, много уста, а ваљало је за зиму, која је умела да потраје и по осам месеци, обезбедити намирнице. Жито поготово. Ако немају жито, имају нешто што може да се размени за жито, дубље у Србији. Катран и луч. Од раног пролећа по планини су се димиле катранице, рупе обложене облицама, а одозго затворене земљом, у којима се ложила лучевина, ситне цепанице од пањева борова столетника, који у себи имају највећи проценат масноће. Подложи се купа од лучевине, а један катранџија непрестано дежура, све док не потекне катран. Кад се охлади, из рупе се сипа у мешине, и онда на тржиште.
А то тржиште га је увек било гладно, пошто је имао вишеструку употребну вредност. Од мазања дрвне грађе, на брвнарама и бродовима, до заштите стоке од разних паразита. А умео је и да помогне у зацељивању рана. На Златибору се производио у толиким количинама да се у једном тренутку, 1856. године, за то заинтересовала и држава, да катранџије не лиши задовољства плаћања пореза. Ови то нису дочекали с превеликим одушевљењем, па се дешавало да се одметну у хајдуке, што им никад и није било страно.
Кад би се катран спремио у мешине, опремао се караван кириџија. Сваки је имао вођу или крамара. За крамара се одређивало најписменије и најотреситије чељаде из куће, пошто се никад није знало шта све караван може да снађе на путу. А и крамар је уговарао све послове успут и на крајњем одредишту. Његова реч била је последња, чак је пресуђивао у случају спора међу кириџијама. Распознавао се по црвеном шалу који је увек, и лети и зими, носио обмотан око главе. Био је наоружан, за сваки случај. Као што људи имају вођу, морају и коњи. Први коњ у каравану називао се предњак или калауз, а обично је био натоварен лакшим теретом.
Опремљен караван креће на пут из удаљених села. Први конак би им био испод Чиготе или у Чајетини, следећи у Ужицу. Свуда успут примали су поруџбине, најчешће трговаца и механџија. У Ужицу би се каравани раздвајали, па би они који су намерили у Београд кренули преко Косјерића и Ваљева, а они за Крагујевац преко Пожеге и Гуче. И у једном и у другом случају до крајњег одредишта требало им је „пет конака”, како су обичавали да говоре. То одредиште углавном су бирали по томе какву су робу упртили на коњиће.
Кириџије су јако добро знале где који производ има прођу. Катран се најбоље продавао око Пожаревца, где су га користили за одбрану стоке од голубачке мушице. Луч и дрвени судови у Крагујевцу, а бели мрс и суво месо за београдску господу. Онда се у повратку покупује шта је ко наручио, па оно што је потребно за задругу, или се сви производи по селима успут размене за жито. И пут под ноге, назад ка Златибору.
Гозба код Чеха Швејка
А пут као пут, свашта се дешава успут. Увек се бирала најкраћа маршрута, по сваку цену. Па макар пут био лош, узан, закрчен, а бивало је и оних опасних. Кириџије су неко време биле омиљен плен свих могућих разбојника. Тако је забележено да су кириџију Петра Удовичића 1938. године, негде код Петровца на Млави, разбојници тако испребијали да је једва остао жив. Наравно, лишили су га тежине новца који је стекао продајући катран по селима Хомоља и Стига. Додуше, ако би се задесио већи караван, и Златиборци су итекако умели да узврате, па су у више наврата разјурили неке банде око Крагујевца. А бивало је и смешних догодовштина.
Тако су двојица кириџија заноћили на путу, негде иза Пожеге. Док су тражили храну по околним кућама, случајно су налетели на инструменте којима је Чех Швејка трасирао пут Чачак–Пожега. Осмотрили су по околини, нигде никог, па узели да загледају она стакалца и остала чуда. У том, ниоткуда се створи Чех и почне да им псује матер сељачку, поквариће му инструменте. Један од кириџија, Обрад Џаво, брецне се на Швејку, није он сељак, но хајдук, и да пази шта прича и коме псује мајку. Чех пребледи, почне да се извињава, много му је мило и драго што је упознао једног правог србског хајдука. Онда, ваљда да запечати те речи, извади ракију, шунку, заврти на ражњу неко јагњешце које се затекло у околини.
Почне да гости „хајдуке” како најбоље зна и уме, а све му зној капље са чела. Наслушао се Чех прича о дивљим хајдуцима, па само гледа како да се омили овој двојици, док им није пало на памет да га опљачкају и начисто упропасте. А „хајдуци” једу и ништа се не буне, све пуца. Кад су коначно завршили, Џаво устане и захваљује се „господину инџилиру”. Само, да запамти да није нахранио хајдуке, него двојицу поштених Ера, кириџија са Златибора. И нека му је алал. А Швејка само гледа и трепће, час у кириџије, који су већ кренули даље, час у оне коске и празне флаше. Биће да се тада одучио од псовања непознатих људи. Поготово оних повеликих и намргођених.
Вредни обавештајци
Пошто су, по природи посла, много путовали и прилично брзо стизали из места у место, кириџије су током деветнаестог века коришћене као нека врста обавештајне службе. Наиме, силни рујански сердар Јован Мићић, а све по упутствима добијеним од кнеза Милоша, ангажовао је поуздане златиборске кириџије да прикупљају податке о војним и политичким приликама у Босни, Херцеговини и Старом Влаху, поготово током немира проузрокованих побуном босанских феудалаца против власти у Цариграду, од 1827. до 1838. године.
Добијени подаци увек су били свежи и веродостојни, пошто су кириџије обилазиле терен, гледале где се креће војска, какво је расположење у народу, и све то јављали где треба. Нарочито се истицао Тешан Пенезић из Бранежаца, кога је и сам господар Милош наградио. А и Милош је врло добро познавао кириџије и знао шта све могу, будући да је још пре Првог устанка служио код једног од њих, Акса Јечменице из Доброселице.
Кириџилук се полако гаси почетком двадесетог века. Пруга узаног колосека изграђена је 1912. године, „ћира” је дошао до Ужица, и трговци су полако престали да наручују робу преко кириџија. Престао је „извоз” производа са Златибора, и то се преузели трговци. Катрана је било све мање, а многи су продавали катран задругама. Тамо га спакују у лимену бурад, па на воз. У ратовима су страдали и коњи, породичне задруге су се распадале, па се посао кириџија до осамдесетих година готово угасио. Опстајао је понеки тврдоглави кириџија, а једног од таквих овековечио је чувени ужички фотограф Илија Лазић 1934. године.
Фотографија „Златиборски брзи воз”, на којој је приказан стари кириџија Тодор Гајовић или Тодор Гајовић Удовичић. Обе верзије налазе се у изворима, али биће да је ова прва тачнија. Ова фотографија брзо је постала симбол Златибора, небројено пута је штампана и прештампавана, а пре неколико година је усред планине подигнут и дрвени споменик, скулптура израђена према Гајовићу. А онај писани споменик ужичким и златиборским кириџијама недавно је изашао у издању библиотеке „Љубиша Р. Ђенић” из Чајетине. Реч је о књизи Данила Станојевића „Ужичке кириџије и рабаџије”. У књизи, поред све могуће доступне литературе, посебну вредност имају казивања сведока, сакупљена по терену. Иначе, полако би ово давнашње занимање и анегдоте везане за њега пале у заборав.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Зоран Н. Ђорђевић
