Налазите се на страници > Почетна
> Магазин > Култура > Куманица, светиња чија моћ сједињује све вјере
Куманица, светиња чија моћ сједињује све вјере
На тринаестом километру од Бродарева према Бијелом Пољу, у селу Врбница, у кањону ријеке Лим, између два гранична прелаза Србије и Црне Горе, тик уз жељезничку пругу Београд-Бар, налази се по много чему чувени православни манастир Куманица. Како је то неко раније записао, ријеч је о светињи која спаја не само двије братске државе одвојене политиком, већ сједињује и људе свих вјера који долазе у овај манастир по лијек.
Поуздано се не зна када је манастир подигнут, вјероватно између 13. и 15. вијека, али је од 18. вијека био у рушевинама. Пројектом пруге Београд-Бар требало је да шине иду преко дијела манастира, али је ипак помјерен потпорни зид на пет метара од цркве. Једино је лјековита вода, која је својевремено текла испод самих темеља храма, отекла испод пруге, али је и данас користе вјерници, пију је и њом се умивају, тврдећи да лијечи све што се може излијечити.
Почетком осамдесетих година прошлог вијека црква је дјелимично обновљена, а коначно прије 13 година када је Музеј из Пријепоља покренуо обнову. На двијехиљадиту годишњицу од Христа.
Након обнове, поново су се чула манастирска звона, молитве, дошли су монаси и врата светиње увијек су отворена за ходочаснике, путнике и невољнике којима је потребна Божја помоћ. Вјерници обично запишу имена најближих, како би их монаси поменули у молитвама –прича нам мати Гаврила, монахиња која води бригу о манастиру.
Не зна се ко је подигао манастир, али се вјерује да је ктитор била властелинска породица Куманичићи, која је потицала из ових крајева, а касније се помињу у области Рудника. Према некима потиче од монаха побјеглих из Куманова, док је Александар Дероко, познати србски архитекта и писац и члан САНУ сматрао да потиче од имена Куманаца, Бугара.
Манастир је посвећен арханђелу Гаврилу. У њему се чувају мошти Светог Григорија Куманичког, који се у једном запису помиње као србски просветитељ и бивши архиепископ из богоизабране лозе Немањића.
Свети Григорије је на овом месту живио тешким монашким животом, одакле одлази у Грчку на Атос гдје гради манастир Григоријат. Како је манастир запаљен 1761. године, монаси манастира Хиландара доносе светитељске мошти, али је убрзо послије тога Куманица срушена.
Археолози Дејан Радичевић и Емина Зечевић пронашли су у олтару цркве саркофаг са моштима. Открили су га у олтарском дијелу цркве, на мјесту гдје се ријетко када, или никако не сахрањује. Претпоставља се да је ријеч о једном од највећих тадашњих црквених великодостојника. У Полимљу се често може чути и легенда по којој су мошти светог Саве склоњене пред најездом Турака у последњи час, односно да су на Врачару спаљени нечији туђи остаци, те да су чудотворне мошти србског архиепископа управо овдје похрањене.
На дан Светог архангела Гаврила, 26. јула сваке године око манастира се окупи на хиљаде православаца, католика, муслимана, али и атеиста, који преноће под ведрим небом крај светих зидина, надајући се излечењу. Вјерује се да посјетом Куманици слијепи прогледају, хроми проходају, а нероткиње рађају. Током ноћи се пале свијеће за здравље живих и покој душа и разгрешење мртвих. Сељани у Врбници помињу случај младе муслиманке из Бијелог Поља коју је родбина овдје донијела на носилима јер је била непокретна. Свештеници су јој очитали молитву и оставили да преспава под ведрим небом. Ујутро су је миропомазали освећеним уљем из кандила светог Григорија и дјевојка је проходала. Стога није за чуђење што овдје можете видјети и православце, католике и муслимане у исто вријеме. Дакако, и чути уздахе „Господе, помилуј “ и „бисмилах“.
Исто тако, познат је случај Милана Шебека, из села Врбница, који је ослепио у 23 години.
-“Чувар куманичког храма ставио је испред мене стару црквену књигу и рекао да читам. Кад сам рекао да не видим ништа, он настави: ‘Сад ћеш видјети, само се удуби боље’. Видио сам прво обрисе, а онда се десило чудо, почеше да израњају слова, а онда се цио текст показа као на длану“, причао је 70-годишњи Милан.
До 400 крштења годишње
Отац Николај, старешина манастира обновљеног 12 новембра 2000.године, годишње у Куманици крсти и до 400 људи. У последње вријеме, често у Куманицу долазе супружници без дјеце којима се читају молитве за пород. Води се евиденција, и од 80 брачних парова само за првих осам година откако је манастир обновљен (до 2008 године) , њих 50 је добило пород . Исцјељења су се дешавала и у прошлости, а у манастирским књигама записани су бројни случајеви.
Први писани трагови из 16.вијека
Прво писано помињање манастира везује се за 1514. годину. У рушевинама су сачувани делови плоча за које се поуздано тврди да потичу из раздобља од краја 13. до средине 15. вијека, али је простор на сјеверној страни манастира уништен при градњи железнице, па је поузданије датовање првобитне цркве онемогућено. Претпоставља се да је златно доба живота манастира било у другој половини 16. и током 17. вијека. Вјерује се такође да је манастир доживео урушавање и запуштење у другој половини 18. вијека.
Александар Дероко 1926. године затекао је манастирску цркву у рушевинама. Тада су извршена прва снимања и направљен је цртеж основе цркве, а касније је (1933. године) допунио Ђорђе Бошковић, претпостављајући да црква потиче из 16-17 вијека.
