Шиша и праунуке својих муштерија

06-08-2015 04:14:27 | | / vostok.rs |

Занат ти не да ни да запеваш, али ни да закукаш, каже брица Десимир Матијашевић који 65 година брије и шиша Пожежане


Пожега – Прошло је време бријања код берберина, жилети нам одвукли муштерије. А мање је него некад и шишања код старих мајстора. Други се модним фризерима назвали, па посао преузели. Шта ћу, радим како сам навикао: полако и с пажњом, уз лепу реч и умерене цене. Намирих, ево, 65 година бављења берберским занатом и још се не предајем...

Тим речима, с миром искусног занатлије кога промене не дотичу, време ово описује Десимир Матијашевић звани Брица, из Пожеге. Сасвим се осамдесетој приближио, а и сада с лакоћом обавља посао по коме је и надимак стекао.

Мајстором за сва времена зову Пожежани свог Десимира. Код њега су се, главом и брадом, многи уређивали. Ступио је он у берберај још 1950. године, као голобради ученик, па ни до данас није одустао. Пуних пола века шиша и брије у својој радњи наспрам овдашње кафане „Борјак“.

– Још има старих Пожежана које сам шишао и бријао на почетку свог рада, педесетих година када сам био калфа у радњи свог стрица Драгише Матијашевића. Неки од њих се још шишају код мене, а учио сам се на њима: адвокати, професори, возачи, млекаџије... Међу најстаријима су бивши фудбалер Томислав Богићевић Такач, затим некадашњи председник пожешке општине Мишо Стојковић и други. Подшишам понекад и праунуке тих својих старих муштерија. Чини ми се да су сличне мушке фризуре данас као и пре 65 година. Само што се уместо ручне сада користи електрична машиница, а за бријање жилет уместо бријача – вели Брица.

Његов ритам се зна: у радњи је по цео дан. Кад захладни пећ на дрва у седам ујутро наложи, а онда, с паузом за ручак, ради до увече. Много воли шах, у радњи су већ пола века увек намештене фигуре за древну игру. Свраћају ту редовно љубитељи шаха, Брицина радња дође им као какав шах-клуб. Некад до ситних сати, и он с њима, остану у њој надигравајући се. А кад мајстор оде на ручак радња се не затвара, пазе је шахисти који ту играју.

– Док ме здравље служи радићу, с тим што се потом радња вероватно затвара. Млади неће у брице. Штета, јер занат увек има вредност. Од њега човек не може да се обогати, али никад не пресушује. Животари се, а свој си газда. Што народ каже, занат ти не да ни да запеваш, али ни да закукаш – казује стари пожешки мајстор.

Б. Пејовић