Јуриј Љубимов, велики уметник и страшни грубијан
Јуриј Љубимов је живео дуг живот. Умро је он не од конкретне болести, већ зато, што људски организам, нажалост, није предвиђен за вечност, његови ресурси су испали исцрпљени. Међутим, 97 година интензивног, борбеног, активног живота је диван резултат.
Јуриј Љубимов је увек био пре свега позоришни човек. У том смислу, на који мисле када кажу – па ти си прави артиста! Односно, некако знаш да наступиш да сви обраћају пажњу, гледају, усхићавају се, а чак су и некако пренеражени.
Например, сви знају да је приликом представа Таганке Љубимов седео у сали и помоћу фењерчића помагао глумцима да одрже ритам. Међутим, то је веома атрактиван призор – редитељ у тамној сали, фењерчић намигује, глумци гледају у тамни партер, одакле имају знак: ту сам, с вама сам, све време вас видим...
О њему су говорили да је с њим тешко. Заиста је конфликт био његов стални животни сапутник. Он се свађао с властима, с пријатељима, с ауторима и, што је било најболније, с глумцима.
У свом позоришту је Љубимов увек сам све контролисао, јер је по природи био демиург. Љубоморан и непоштедан, какав и мора да буде стваралац, чије дело није до краја изведено, оно може да се повуче из оваплоћавања – те ће то и учинити, растопиће се, ако га не будеш држао чврсто у редитељском калупу. Сам је он казао: „Током читавог свог живота, поставивши више од 100 приредаба, убедио сам се, нажалост: што више пружам слободе господи-глумцима, то брже они разарају приредбу. Калуп држи приредбу, она тражи од глумца да размишља, како да глуми, ништа не заборави, јер је партитура улоге веома сложена.
Љубимов је и сам био глумац. И то добар глумац. Анатолиј Ефрос, један од најбољих позоришних редитеља 20. века, поставио је с њим 1973. године телевизијску приредбу „Само неколико речи у част господина Молијера“. Погледавши ову приредбу, човек може да се убеди да је Љубимов-глумац био тачан, изражајан, а чак и подређен туђој редитељској вољи. За чудо, та се улога дозива са судбином самог Љубимова. Почев од реченице Бутона: Ви сте, маестро, по струци велики глумац и грубијан по нарави“... и завршавајући речима Мадлен: Ти си страшан човек, Молијере“. И његов одговор: „Страст ме је спопала“...
Како је Молијер чекао дозволу за поставку „Тартифа“, тако је и Љубимов чекао дозволу власти за своје приредбе, и као што и Молијер није увек добијао дозволу. „Тако храбар и тако велик!“ Као и булгаковљев Молијер, који зависи од милости краља, Љубимов је велики део свог живота зависео од идеолошких забрана, вешто балансирајући на рубу између признања и забрана, почасти и пада. Љубимов је сам признавао да је осећао хазард, када се бунио, противио шефовима.
Када су га 1983. године позвали у Енглеску ради поставке „Злочина и казне“, он се тако јарко изјаснио у вези са ситуацијом у СССР-у у бројним интервјуима да су на политчком врху одлучили да се с њим више не снебивају. У марту 1984. године Љубимов је разрешен дужности уметничког руководиоца Позоришта на Таганки, у јулу наредбом Президијума Врховног Совјета СССР-а одузимају му совјетско држављанство. Његово име је брисано са свих плаката Позоришта на Таганки, забрањена је свака штампана или друштвена реч о њему.
После 6 година, 1988. године се Љубимов вратио у отаџбину, добио натраг пасош, позориште, име на плакатама, али је нешто било неповратно изгубљено, почели су конфликти с трупом, затим је дошло до поделе Таганке, на крају крајева је Љубимов напустио позориште. Мада је као редитељ он и даље имао богат догађајима живот, име Љубимова ће заувек бити повезано с Таганком, позориштем, рођеним од његовог генија, необичним, јарким, чудним, необјашњивим.
Сада је Љубимов заувек прешао у историју, сиже његовог живота је завршен. За његов епилог, чини се, нема ништа умесније него епиграф оног истог драмског комада Булгакова о Молијеру, у којем је Љубимов глумио улогу великог комедиографа: За његову славу већ ништа није потребно, али је он потребан за нашу славу“.
Аљона Солнцева,
