Куда дува мистрал
Предаја првог брода Русији одложена је због нестабилности на истоку Украјине. Неуспехом се завршава најзанимљивији експеримент за успостављање војно-стратешких веза између Русије и једне од кључних земаља НАТО-а.
О томе да ли су руској флоти потребни Мистрали изношена су разна мишљења, и пре и после уговарања посла. Ако резимирамо дискусију, већина коментатора била је у недоумици зашто је све то уопште започето. Сада је очигледно да је идеја била искључиво политичка, само индиректно везана за реалне задатке у области одбрамбене способности. Истина, пројекат је започет у једној атмосфери, а завршен у потпуно другачијој.
У контексту дубоког узајамног неповерења између Русије и земаља Запада појавила се идеја да се зађе са стране глобализације, тачније да се цементирају односи комерцијалним интересом који би створио ситуацију позитивне узајамне повезаности. При томе не у уобичајеној енергетској грани, и не чак просто у машиноградњи, већ у најсветијој, војно-техничкој сфери. У Француској је Русија нашла одговарајућег партнера и уговор за испоруку Мистрала је био склопљен. Ипак три године касније све се преокренуло.
У контексту оштрог конфликта Русије и Запада због Украјине, Мистрал се претворио у тешку главобољу Париза. Изоштрени маневри Јелисејског дворца у покушајима да докажу да испорука савремених носача хеликоптера Владивосток и Севастопољ не противречи чврстој линији Француске у осуди руске агресије, претворили су се у комичарски шоу.
Читав свет посматра како је Париз растрзан између новца и принципа, подвргнут скоро остракизму источноевропских савезника из НАТО-а и нескривеном притиску Вашингтона.
Све то уз одобравајуће погледе конкурената: одустајање Француске од склопљеног и у великој мери већ плаћеног посла погубно ће утицати на њену репутацију међу клијентима у сфери војне индустрије на читавјој планети.
Шта више, под знаком питања се нашао сам принцип који се појавио још пре пола века у време хладног рата, да трговина и бизнис служе као амортизер политичких противречности. Сада су они пре оружје.
Активност Саркозија и Оланда у руском правцу до украјинске кризе имала је за циљ активизирање пословних веза, како би се сустигла, а можда и престигла Немачка. У Паризу су увек са лаком љубомором гледали на успехе Бона/Берлина, чији односи са Москвом 60-их година су стајали на снажном темељу интереса немачких експерата према источном тржишту. Сада се и то мења.
Отказивање заседања Петербуршког дијалога, а сада и објава да ће он бити преформатиран у страну веће критике Русије означава симболично напуштање тог истог модела.
Украјинска колизија је показала да немачки бизнис, природно незадовољан санкцијама, мора да попусти строгом политичком курсу Ангеле Меркел. Она се руководи разлозима „друге Немачке“, која намерава да игра водећу улогу у Европи, а не једноставно да буде „благајник за све“.
Теоријски Париз би могао да попуни нишу која се отвара, мада Француска се не одлучује да се успротиви мишљењу консолидованог Запада. Русија се брзо преоријентише на Кину и остале азијске партнере, губећи интересовање за европски терен.
Симоболично је што је јуче Москва први пут допустила да Јужни ток може и да не буде изграђен. (у тренутку објављивања чланка Русија је већ одустала од изградње Јужног тока – прим. уредништва) До сада је то било питање принципа, мада, ако у Старом Свету руско енергетско снабдевање све више виде као подривачки инструмент, а на истоку је тржиште спремно да прими све више, интересовање за лукаве интргие са владама у Софији, Будимпешти или Бечу пада.
И то више није просто смена циклона и антициклона, то више личи на фундаменталну промену климе.
Фјодор Лукјанов,
Читајте више наУкрајина и Новорусија из минута у минут
