Јединство Made in USSR
Многе земље света очајнички траже начин да сачувају свој идентитет, и за сада мало коме то полази за руком. При томе заборављају да још не тако давно постојала је држава која је успела да реши дати задатак. То је Совјетски Савез.
Последњих година навикли смо да гледамо телевизијске слике из европских градова: с једне стране имигранти пале кола, са друге сурови, кратко ошишани мушкарци у црним јакнама граде колоне уз звуке маршева. Виђено изазива негодовање и страх за будућност континента. Пред државама и друштвима стоји задатак са којим они за сада не могу да изађу на крај: створити услове за миран и комфоран живот врло различитих људи по пореклу и култури. И без обзира на многоборојне покушаје, искуство показује да ни једна дражва Европе није могла до данас да изађе на крај са овим проблемом који постаје све актуалнији и озбиљнији.
Историчари често заборављају да поред идеологије у СССР је постојала реалност. Била је формирана и деценијама постојала држава која није имала у историји преседана по свом етничком и културном саставу. Нико, ни пре ни после СССР, није могао да створи услове у којима су у једној земљи могли мирно да живе представници на десетина националности, култура и религија. Шта више, они су се активно и успешно мешали, што је на крају довело до формирања јединственог феномена – совјетског народа.
И данас се многи Грузијци осећају много комфорније у Москви него у Тбилисију, да не говоримо већ о Сухуму и Цхинвалу. Па и грађани скоро свих осталих постсовјетских земаља настављају да долазе у престоницу бивше суперсиле како би живели оним животом који је био стварност претходне генерације. Без обзира на одсуство заједничке државе и чак покушаје активног подизања вештачких баријера, све до распиривања мржње, совјетски народ наставља да постоји и напредује. Јер ако се замислимо, управо у њега спадају „руски грађани“, назив који се користи без сваког етничког, националног или религиозног контекста. Руски грађани нису екслкузивни етнички кружок, који је изграђен по принципу свој-туђ, или религиозна секта. То је друтшво свих оних који желе да живе заједно, оградивши се од онога што дели и култивишући оно што спаја. Управо у Москви Азарбејџанац може без страха да се ожени Јерменком, а Казахстанац Киргиском. Управо у Русији заједно раде становници Лавова и Луганска, а исељеници из Кишињова весело проводе време са тираспољцима.
Ако се погледа шта се дешава на територији бившег СССР после распада државе, постаје јасно: резултати политике нових независних држава које су својим народима обећавали процват и срећу изгледају просто трагично. Они не само да нису испунили обећања, већ су и донели својим становницима рат, беду, етничко чишћење и насиље. Милионима људи су забрањивали да говоре матерњим језиком и да се моле свом богу, а оним који мисле другачије објашњавали су како треба да се понаша „прави грађанин дате земље“. Тако да распад СССР није само велика геополитичка трагедија, већ и лична трагедија многих породица и народа. Данас треба пажљиво да се проучи совјетско искуство међунационалне интеграције. И тада ће бити очгиледно да много од заборављеног постаје све актуалније у савременом свету.
Јакуб Корејба,
