Малтешки ред и покушај Русије да изађе на Средоземно море
Још од времена Петра Великог претензије на Средоземно море и борба са Турском били су основа сарадње Русије и Малтешког реда. По наређењу Петра I руски бојарин Борис Шереметјев посетио је Малту. Он је постао први витез Малтешког реда из Русије. Сто година касније, нашавши се пред својим потпуним уништењем, витезови Светог Јована Крститеља нашли су своје склониште у православној Руској империји.
Царица Катарина Велика је схватила какав значај има острво Малта и почела тајно да преговара са тадашњим великим мајстором реда принцом Роганом, покушавајући да га убеди да узме учешће у рату Русије са Турском. Међутим, против тог савеза је устала Француска, запретивши да, ако ред не раскине савез са Русијом, читаво његово богатство у Француској ће бити конфисковано.
Овај период је био један од најтежих у историји Малтешког реда. Са слабљењем Турске, он је постао непотребан. Чак су и римске папе изгубиле сваки интерес за њега. Француска револуција му је задала последњи ударац – револуционарне власти су конфисковале „у корист народа“ читаво богатство Јовановаца.
Само је руски цар Павле I изразио жељу да помогне Малтешком реду. Два месеца након струпања на престо (1796 г.) између Русије и Реда је био закључен споразум по којем Велико приорство Пољске улази у састав Великог приорства Руског. Гроф Џулио де Лида је био назначен опуномоћеним представником реда у Русији. Заједно са ратификационим документом де Лида је предао императору писмо од витезова са званичном молбом да он постане њихов покровитељ. Павле I је прихватио предлог и од 20. новембра 1797. године носио је титулу „Протектор Реда“. Заједно са католичким, цар је основао и други Велики приорат за руско православно дворјанство, којег папе никада нису признале.
27. октобра 1798. године савет Малтешког реда је усвојио документ којим се руски цар именује за 70-ог Великог мајстора Јовановаца. Иако Павле I није био католик, папа Пије VI, у специјалном писму, дао је свој благослов: „Ми ћемо сарађивати са сваком влашћу са којом је потребно…, како би ред повратио своју стару славу“. Павле I је поклонио Јовановцима један од најлепших двораца Петербурга који је добио име „Замак малтешких витезова“. У њему су биле смештене канцеларија, каса, апартмани за високе чиновнике реда и католичка црква Светог Јована Крститеља.
Међутим, наследнику папе Пија VI, Пију VII, уопште се није свидело што се на челу католичког војног реда налази православни руски цар. У свом писму од 9. марта 1801. године папа је одбио да призна цара Великим мајстором реда. Ипак, папа ту није могао много да уради. Цар, можда није био „де јуре“ велики магистар Сувереног Реда светог Јована Јерусалемског, али је „де факто“ руководио њим.
За то време, Наполеон 1798. године осваја Малту и протерује малтешке витезове са острва. Грбови витезова су скидани са зграда, катедрални сабор је био опљачкан, само књига је било отпремљено са Малте 972.840 егземплара. Витезови нису имали други избор већ да крену у Русију.
Као велики мајстор, Павле је сматрао својом обавезом да витезовима врати Малту. Са тим циљем, руска флота, заједно са енглеском и напуљском, блокирала је острво са француским гарнизоном. Ипак, није Малта само Русији била интересантна. Енглеска, која је у то време била највећа морска сила, такође је тежила хегемонији на Средоземном мору. 25. августа 1800. године Енглези улазе на Малту. То је изазвало велико незадовољство у Русији. Дошло је до прекида односа између две земље. Руска империја уводи санкције Лондону. Енглеским бродовима је био затворен приступ у руске луке, забрањен извоз сировина апсолутно неопходних за енглеску бродоградњу, обустављене су исплате енглеским трговцима.
Међутим, 1801. године на престо долази Александар I, прагматичан политичар, нимало опчињен култом витезова, као што је био његов отац. Пет дана након свог крунисања, цар објављује манифест у којем ставља под своју заштиту Малтешки ред, али одбија да узме титулу великог мајстора. Он је званично затражио од папе да легализује акте Павла I, као великог мајстора и наставио да захтева да избор новог руководиоца реда буде вршено у Петербургу. То опет није одговарало Риму, као ни то што су већина чланова руског приорства били православне вере. Цар је тежио да увуче Малту у орбиту руског утицаја. За то је одлучно тражио повлачење енглеске војске са Малте и враћање острва Малтешком реду, а преко њега – Руској империји.
Мировним споразумом у Амијену 1802. године између Енглеске и Француске Малта је била враћена Јовановцима, а нови мајстор реда требао је бити биран на Малти. Споразум никако није одговарао интересима Русије, међутим, у тренутку кад је сва Европа дрхтала пред Наполеоном, Русија није могла све своје снаге да усмери на мало острво у Средоземном мору, без обзира колико оно било од стратешког значаја. Руски канцелар Николај Румјанцев је преломио. Током заседања Савета за иностране послове, канцелар је изјавио: „Малта није потребна Русији“. Таква одлука је повукла за собом след догађаја: пошто Малта није потребна Русији, онда и ред губи значај за њу. 1810. године Малтешки ред потпуно напушта Петербург. Велика руска приорства се укидају, а 1817. године специјалним декретом уводи се забрана руским поданицима да добијају и носе малтешке крстове.
Покушај Русије да стави под своју контролу острво Малта имао је за циљ стварање сопствене војно-морске базе у центру Средоземног мора. У периоду када је мајстор реда био цар Павле I, овај циљ је изгледао прилично реалан. Касније таква могућност се никада више није указала Русији. У овим догађајима највише је профитирао Малтешки ред. Захваљујући давној стратешкој жељи Руске империје да изађе на топла мора, Ред је избегао своју ликвидацију. Данас, он је једна од најутицајних институција у католичком свету.
