Горан Петровић: „Литература је начин да кажете свету: и ја сам жив и имам нешто да поручим...“
Ми смо технологији препустили наше памћење, свака кућа чува фотографије у компјутеру, а ми памтимо само лозинку. Шта ће бити ако заборавимо лозинку или дође до неког струјног удара и све се из „памети“ компијутера избрише?
Поводом презентације „Србског алманаха“- збирке дела савремених србских писаца, у Москви је боравио један од аутора, Горан Петровић. Конкретно у алманаху је објављена једна његова прича, односно два текста. Осим тога, на руском језику, током претходних година објављена су три романа и две збирке прича Петровића, који се у литерарним круговима сматра наследником Павићевог опуса. Управо зато питамо књижевника како сам доживљава ове паралеле и колико је на његово стваралаштво заиста утицало дело, можда највећег србског савременог писца- Милорада Павића:
- Као писац баштиним и Павића, сматрам да је веома важан за моје стваралаштво, као и неки други србски писци. Најважнији корпус за мене су француска и руска класична књижевност 19.века и хиспано-америчка књижевност. То су три најзначајнија корпуса.
Међутим, мимо њих, има других писаца за које сматрам да су веома битно утицали на мене, од наших писаца су то свакако Црњански, Пекић, Киш и Павић.
У Русији сте веома читан србски писац. Људи знају за вас, по друштвеним мрежама и интернет форумима се могу наћи и многи коментари, препоруке, расправе о Вашим делима. Чиме тумачите то што се на руском „литерарном тржишту“ успешно нашли своје место?
- То, да вам право кажем, никад не знате. Имам 40-так издања у иностранству на разним језицима, у неким земљама су била чак и поновљена издања. Негде је то имало одјека и успеха, негде мање. Имајући у виду да књижевност постаје све мање књижевност, а све више издавачка индустрија. Наслови који се налазе у излозима књижара свуда у свету готово 70% исти (имао сам срећу да мало путујем па сам то видео) и онда проценат који остаје за мале књижевности, за мале културе, за условно говорећи, мале народе није више заправо ни проценат, него се свело на промиле.
Да ли се може рећи и да је једна конкретна околност, тачније особа стварна спона између Вашег стваралаштва и опуса Павића у Русији- преводилац Лариса Савељева? Како је дошло до сарадње?
- Може се и тако рећи. Лариса Савељева је превела Павићеве и све моје књиге. Она важи за једног од најбољих, ако не и најбољег преводиоца. Истина је, сасвим конкретно говорећи, први текст на руском се појавио у „Иностраној литератури“ 1996.године, након што су Павића питали кога би он препоручио из Србије. Он је дакле тада поменуo мене и моје књиге. Након тога су ствари ишле неких својим током.
Велики руски режисер Андреј Кончаловски је недавно изјавио да нове технологије „сада омогућавају да као ендоскопом, кроз веома мали отвор улазите у велике дубине, унутар живота. Проналазите тако изванредне ствари, које не бисте могли да нађете до пре десет година.“ Са колико ентузијазма Ви (не)гледате на нове технологије?
- Живимо цивилизацијски тренутак када технологија почиње да управља нама, а не ми технологијом. Та брзина којом је технологија почела да расте и да нас надраста је за мене застрашујућа. Постоји наравно и другачије мишљење. Ту не мислим на електронску књигу. Никад ви нећете бацити тај апарат преко којег читате књигу, али књигу можете бацити ако вам се не допада.
Ми смо технологији препустили наше памћење, свака кућа чува фотографије у компјутеру, а ми памтимо само лозинку. Шта ће бити ако заборавимо лозинку или дође до неког струјног удара и све се из „памети“ компијутера избрише?
- Литература увек помало пледира на то да буде један од токова памћења цивилизације. Места чувања приче. Оне појединачне приче за које нема места у историографији у историјским књигама, које нису интересантне за велике филмске пројекте, блокбастере. Литература чува ону људску причу која је разасута и којих има много. То је начин да кажете свету, колико год то нескромно звучало- и ја сам жив и ја имам нешто да поручим и нешто да кажем....
Јована Вукотић,
