Лекције Другог светског рата за данашњу Европу
Пре седамдесет пет година, 1. септембра 1939. године у Европи је избио Други светски рат – још један крвави пожар који је однео на десетине милиона људских жртава. Два светска рата – то је цена коју су народи света платили за злочине, амбиције и грешке сопствених владара.
Међутим, док је Први светски рат заиста био неочекиван за огромну већину Европљана, то се не може рећи за Други светски рат. У току свих тридесетих година ХХ века у Европи су избијали сукоби и њихов глобални вектор је био сасвим јасан.
Истина, испоставило се да није свима био јасан. Своје појединачне задатке су решавале Велика Британија и Француска које су преживевши шок услед Првог светског рата дозволиле Хитлеру да не поштује Версајски споразум, а касније су му дозволиле да раскомада и њиховог савезника Чехословачку. Своје појединачне задатке је решавала и Пољска која је очекивала да ће јој савез с Немачком у извесној фази дозволити да сачува државну независност. Своје појединачне задатке је решавало и руководство СССР кад је потписало пакт Рибентропа-Молотова с тајним протоколима због којих се и данас стидимо.
Тако је крајем 1930-их година била пропуштена последња реална шанса за стварање превентивне антихитлеровске коалиције. Уместо тога Европа је постала сведок срамних нагодби у којима су учествовале и државе којима је било суђено да, са своје стране, постану још једне у низу жртава нацистичке Немачке. Уместо да се у заметку пресече јачање немачке војно-политичке моћи Хитлеру су предати Аустрија, Судети, затим сва остала Чехословачка, кроз прсте се гледало на појаву концентрационих логора у земљи и распојасаност пећинског антисеминизма. А неки од данашњих активних критичара Русије – између осталог, Пољска – сами су учествовали у комадању Чехословачке, не заборављајући притом да упуте оптужбе Москви која је Прагу понудила војну помоћ.
У дипломатским аналима се сачувала изјава коју је у мају 1938. године дао пољски амбасадор у Паризу. Он је уверавао свог америчког колегу да ће Пољска одмах објавити рат Совјетском Савезу у случају да Москва покуша да дислоцира своју војску у Чехословачку преко пољске територије. Тада је министар иностраних послова Француске Жорж-Етјен Боне (Georges-tienne Bonnet) саопштио пољској страни да „Герингов (Hermann Gring) план о подели Чехословачке између Немачке и Мађарске с предајом Тешинске Шлезије Пољској није тајна“. У Тешинској Шлезији је у том тренутку живело 80 хиљада Пољака и 120 хиљада Чеха.
Још циничнији је био став тадашњих лидера Велике Британије, између осталог, премијера Невила Чемберлена (Neville Chamberlain). По сведочанству заменика министра иностраних послова Велике Британије Александра Кадогана (Alexander Cadogan), шеф кабинета је тих дана изјавио да ће „пре дати оставку него што ће потписати савез са Совјетима“. А 10. септембра 1938. године, уочи одлучујућег сусрета Чемберлена и Хитлера у вези с проблемом Чехословачке најближи саветник премијера за политичка питања сер Хорације Вилсон (Horace Wilson) је предложио Чемберлену да потврди да су „Немачка и Англеска два стуба која држе свет поретка насупрот разорном надирању бољшевизма“.
Своје интересе је решавао и Стаљин кад је СССР потписао пакт Молотов-Рибентроп. Цена оваквог попуштања је добро позната: Хитлер се 1. септембра 1939. године није свом својом војном моћи обрушио на СССР, већ на Пољску. Затим су на ред дошле и друге западноевропске земље. Ојачали немачки фашизам је преступио све договоре и почео је да прекраја карту Европе по свом нахођењу.
Међутим, и после завршетка Другог светског рата у западним престоницама нису журили да промене свој приступ међународним пословима, по навици пребацујући одговорнст за све проблеме на Москву. Већ 1946. године администрација председника САД Харија Трумана (Harry Truman) одлучила је да је само постојање СССР неспојиво с интересима америчке националне безбедности – подсетио је „Глас Русије“ дипломата, доктор историјских наука, професор Валентин Фалин:
Исто је говорио и британски премијер Чемберлен: да би Британија живела, Совјетски савез мора да нестане. Овакав став Запад исповеда и данас. То да „Русија треба да нестане“ 1996. године је изјавио тадашњи председник САД Бил Клинтон (BillClinton). По његовом признању, уз активно учествовање Америке распала се Југославија. И сад је наш следећи задатак да поделимо Руску Федерацију – обећао је Клинтон.
Данас се у Украјини, на иницијативу САД и низа западноевропских лидера поново одиграва антируски геополитички сценарио. Становништво Донбаса се приноси на жртву плановима о „кажњавању“ Русије, прекрајању сфера утицаја и јачању сопствених позиција. „Нисмо у стању новог „хладног рата“, али јавне оптужбе, захтеви и претње наших политичких руководилаца очигледно поспешују стварање такве атмосфере“ – врло тачно је навео на страницама америчког издања The National Interest бивши амбасадор САД у Русији Џек Метлок-млађи (Jack Matlock, Jr.).
Да ли ће га неко чути у Вашингтону и Бриселу?
Петар Искендеров,
