Налазите се на страници > Почетна > Магазин > Култура > Гогољ са нама

Гогољ са нама

21-04-2014 12:02:05 | | Глас Русије, фото: РИА Новости/ vostok.rs |


Моје мисли, моје име, моји радови припадаће Русији. Ово је признање Николаја Гогоља. 1. априла навршило се 205 година од рођења књижевног класика и Глас Русије посвећује овом датуму специјални пројекат.

Он спаја представнике савремене руске књижевности, позоришне сцене, музејског посла, историје архитектуре и назива се Сви смо ми изашли из Гогољевог шињела.

Свако до угледних гласика руске књижевности преживљавао је времена час веће, час мање пажње од стране потомака. И само Николај Гогољ остаје изузетак. Он је увек био актуалан. Данас, наравно, такође, при томе у свој пуноћи стваралаштва и свим странама личности. Да узмемо макар два Гогољева лика који су, како сматра књижевни критичар Дмитриј Бак, рођени у историји руске књижевности и парадокласно коегзистирају.

- Један лик је Гогољ-сатиричар, који оштро осећа неправду, покушава да постави друштвене мане на видно место и упоредо са тим уме да се томе весело, а понекад кроз сузе, смеје. И он је за нас несумњиво врло актуалан. Зато што видети и зло које постоји унаоколо, и добра дала, није сваком дато. Своја земља се може волети само ако се осећа бол – каже Гогољ. Тако осећамо своју љубав према нашој земљи и ми.

Други лик је Гогољ-проповедник. Он је рођен заједно са књигом Одабрана места из преписке са пријатељима, која је изашла 1847. године. До тада су већ биле написане Вечери на хутору близу Дикањке и Миргород, Ревизор и Женидба, Петербуршке приче и први том поеме Мртве душе. Али Гогољ као аутор Одабраних места сада је сасвим други, наставља Дмитриј Бак.

- Гогољ каже да је задатак уметника да не показује недостатке, већ да покуша да подстакне људе на дора дела. И ова тежња ка бескомпромисном добру за нас је такође врло актуална. Обично овај задатак преузима на себе релизгија, а књижевност је ствар двосмислена и не своди се на директну проповед. Ову двосмисленост није издржао Гогољ, управо од тога је на крају умро – од неизлечиве духовне трауме када човек покушава да прецрта самог себе, своју суштину.

Сваки бира сам каквог Гогоља хоће да воли. Најважније је да не треба канонизовати Гогоља, уверен је Дмитриј Бак.

- Онај ко види Гогоља као канонизованог класика, дубоко греши. У Гогољевој прози им амного парадокса, некаква незавршеност, тежња ка правди упркос спољној углађености. То није Лав Толстој! Колико само вреди чувени пасаж на почетку Мртвих душа: Испред капије свратишта стајала су два руска мужика. А какви, француски мужици стоје у руској провинцији? – тако размишља праволинијски поклоних прецизности. Не, управо овај увијени, чудни, парадоксални Гогољ је велик.

Како сматра Дмитриј Бак, актуална проука књижевницима је и двезиа касног Гогоља: Према речима се треба односити часно. Не умеју то сви. Гогољ је умео.

Олга Бугрова,