Лекције Крима
Референдум на Криму је успео. 95% изашлих на гласање дало је глас за придруживање Крима Русији. Да ли сам зачуђен? Ни мало. Тачно пре недељу дана вратио сам се из Симферопоља и знам каква атмосфера влада на улицама града и шта очекују становници полуострва.
Истина, репрезентативни одабир међу пролазницима нисам правио, али таквих који би говорили да неће да учествују у референдуму срео сам мало. Већина је желела придруживање Русији. А било би добро да схватимо зашто.
Као прво, за време независности Украјина није учинила скоро ништа да њени становници почну да живе боље. То се тиче и становника Крима. Довољно је рећи да Украјина до данас није достигла ниво благостања који је имала у доба СССР. Уз от треба додати гигантске размере корупције са којом су се обични људи суочавали на сваком кораку, и исто тако гигантску уображеност својствену властима свих ешалона. Људима је то досадило. Уз от, Криму је Кијев постепено и без консултације са властима полуострва одузимао сваки привид самосталности. Чак реч аутономија је почела да звучи као неслана шала.
Према речима једног од посланика кримског парламента, на сваки теоријски аутономни ресор Крима у оквиру државног система долазио је један или два централна који су контролисали и фактички руководили одлукама органа самоуправе Крима. Украјинска влада је мислила да Крим то неће приметити?
Становници полуострва су имали основе за спас. Да узмемо бар нацрт закона о језицима националних мањина. У пољским медијима нема ни помена о дискусијама поводом тог документа у украјинском парламенту, а штета. Аргументи који су се чули за време разматрања заснивали су се на мржи и очигледно израженој русофобији. То је сасвим могло да повреди осећања људи.
И још нешто. Пољски медији исмевају страхове Руса пред украјинским националистима и уверавају да је то руска пропаганда. Али то није пропаганда. На Крешчатику и Мајдану и сада, када је све више или мање мирно, и даље стоје шатори са заставама, плакатима и симболиом Украјинске устаничке армије. То нису маргиналци. То је реална снага. У влади су бар три одговорна лица везана за партију Свобода која дугује својупојаву крајњем национализму. Није ваљда да нема повода за забринутост?
Руси на Криму имају право да се радују резултатима референдума. али треба имати у виду да они који су се изјаснили против или бојкотовали референдум, такође су имали на то право. Вредност референдума у многоме ће се одређивати тиме како воласти и стнаовници Крима буду себе поставили према онима који су изгубили. Најбољи начин да се убеде да су погрешили је да им створе такве услове живота и могућност да изражавају своје мишљење које нису имали током последњих година.
Поривање лицемерја које је захватило већи део пољским медија поводом кримског референдума веома нервира. Са једне стране, новинари подвлаче да кримски Татари тобоже бојкотују референдум. Са друге чуде се високом нивоу одазива и процентом уделу оних који су се изјаснили у корист Русије. А шта је требало очекивати ако Руси чине већину становништва Крима? Са једне стране медији претпостављају да су резултати референдума неверодостојни, а са друге жале се на одсуство међународних посматрача који нису пожелели да оду на референдум. Јер то што су тамо присутни међународни посматрачи које је позвала Русија за наше новинаре нема значаја.
Нервира и једностраност интелектуалног дискурса око ситауције на Криму и Украјини у целини. У пољским медијима влада неприкривена војна реторика и чују се мишљења експерата чија је компетентност у датом случају блиска нули. Гласови оних који покушавају објективно да оцене ситуацију и да говоре о праву Русије да брани сопствене интересе игноришу се или се проглашавају гласовима агената Кремља. Нико не жели да схвати да је објективни поглед на ситауцију поглед са разних страна.
Мачеј Вишњовски,
