Маневри десатних снага: готовост од међународног значаја
Министарство одбране РФ изводи маневре десатних снага на територији од Белгорода до Арктика. Кључним моменат маневара је избацивање 3500 падобранаца из састава 98. гардијске Ивановске десатне дивизије на различите полигоне, укључујући арктичку базу Темп, чија обнова је започела прошле године.
Десантно-дипломатске снаге
Снаге намењене за оперативно реаговање, брзо реаговање и слично постоје у свакој земљи која држи до себе. У Русији у ове сврхе је фактички издвојен посебан род војске – Ваздушно-десантне снаге (ВДВ). Првобитно ВДВ су формиране као армија за другачији рат, припремљена да разори инфраструктуру и заузме кључне објекте у позадини непријатељске армије. Без обзира на то што се вероватноћа „великог рата“ значајно смањила, ВДВ остају један од најважнијих елемената војне машинерије Русије. Данас оне чине основу мобилних снага за брзо реаговање и намењене су ситауцијама које захтевају брзо реаговање.
Ове истине познате сваком ко се више или мање занима за војне послове својеврсни су увод у причу. Поента је у другом: шта је узрок масовних маневара ВДВ управо овде и сада, какве везе са тим има Арктик?
Војни маневри осим главног циља – провере и одржавања бојеве готовости снага, историјски имају још један, ништа мање важан задатак – демонстрацију спремности на хитна дејства у случају потребе. У историји наше земље такви маневри нису први – маневри са сличним циљевима редовно су се одржавали у време хладног рата, па и раније, између осталог пре револуције. Демонстративно размештање великих војних контигената и увежбавање њиховог коришћења увек је била недвосмислени сигнал. Да пробамо да га дешифрујемо.
Повратак велике игре
Пребацујући релативно велики контигент у Заполарје, Русија демонстрира спремност да делује не само на својим границама, већ и у удаљеним регионим, парирајући могућим претњама ако се оне појаве. Демонстрација готовости за деловање у војној дипломатији је практично једнака самом дејству и војна реакција Русије на догађаје у Украјини која се многима чини претерана у ствари осигурава мир много поузданије од блажих начина реаговања. Поједостављено речено, руско руководство, демонстрирајући готовост на бојева дејства, од самог почета подиже „војне ставке“ могућег решавања питања до невиђених висина, не остављајући други излаз осим класичних средстава „дипломатије хладног рата“ – посредничких посета и закулисних преговора у контексту демонстративног премештања трупа и грозних изјава. То постаје сасвим јасно при погледу на јавне изјаве доајена америчке спољне политике Хенрија Кисинџера и Збигњева Бжезинског о проблему.
У суштини дешавања у потпуности руше систем „прогнозираних реакција“ успостављен последњих деценија, када је право на активну игру уз примену вијне силе имала само једна земља, све остале, реагујући на кораке више или мање бурно, могле су да утичу само на брзину промена, али не и на вектор. Рат 888, мешајући карте и после њега Кримска криза која је преврнула шаховску таблу, враћа нас у свет Велике игре. Негодовања тим поводом делују пре наинвим – било би тешко очекивати да ће Русија оставити догађаје да теку слободно, ограничивши се дежурном серијом негодовања линијом МСП и мерама економског утицаја. Значај Украјине је превелик за то.
Илија Крамник.
