Дејтон-95: Руси су заштитили Србе у Сарајеву (Део 3)
Мировне снаге Русије и Француске су спасиле Сарајево. Присуство "плавим шлемова" у Сарајеву су били гарантом Босне и Херцеговине.
Командант Сектора Сарајево, француски бригадни генерал Жан-Рене Башле, којег сам срео неколико пута, рекао ми је у новембру 1995:
Ненаоружана мисија за успостављање мира у Босни, без могућности да угуши ватру сукобљених страна, трајала је дуго. Сада је важно да не дође до нових још већих сукоба. Треба ставити до знања да ће од кршења мировног споразума сви трпети последице. Овде је неопходно оружје као гарант мирног суживота у овој земљи. Без тога, на жалост, рат на Балкану може још дуго трајати.
Примирје у Босни је ступило на снагу у новембру, истовремено са пуштањем руског гаса. У Сарајеву, руски природни гас је почео да стиже 1980. године. До 1992. године, никада није било проблема са дотоком. У Сарајево, где су дрва коштала 500 марака за кубни метар, гас је био важнији од било чега другог. У једној кући, где сам био у посети, млада жена, мајка троје деце, казала ми је: "Без вашег гаса би смо се смрзли - и моји стари родитељи и моја тек рођена кћерка ".
Не само у Сарајеву, него и у другим градовима у земљи грејали су се на руски гас. Разни људи су ми тих дана говорили да је потребно обновити економију и нормализовати односе. У Русију су увек полагали велике наде. Москва је у новембру 1995. године одлучила да пошаље у регион око две хиљаде својих војника. Руски војници су се стационирали у Републици Србској, где су имали дивно искуство са србском страном.
Дуго сам познавао Андреја Демуренка - начелника штаба - заменика команданта мировних снага УН у Сектору Сарајево. Он је иза себе имао велико искуство: контингент од пет хиљада војника, од којег су две трећине чинили француски војници, као и одреди из Украјине, Египта, Холандије, Русије. Демуренко се увек поносио познанством са Ратком Младићем, као и са руководством западних армија - енглеским, америчким, француским. Андреј Демуренко је више пута морао да доноси одговорне одлуке, када су се тог лета руски мировњаци налазили као таоци код муслимана. Он је први посумњао у закључке експерата о узроку смрти 40 људи у минобацачком нападу на тржницу "Маркале", крајем августа 1995. Не чекајући исход истраге, буквално кроз неколико сати, Изетбеговић је оптужио Војску Републике Српске за убиства цивила "гранатама, гађаних са србских положаја."
Пуковник Демуренко је одлучио да открије праву истину. Хитно предузета на његову иницијативу истрага показала је да верзија Изетбеговића и његових специјалних служби не држи воду. Пуковник Демуренко је то јавно саопштио са доказима у руци у једном интервјуу "Асошиејтед Пресу" 2. септембра 1995 године. У разговору са мном одмах после тога, рекао је: "Граната није могла бити пуштена са положаја Војске Републике Српске. Експлозија је била терористички напад, изведен од стране снага које су се налазиле на територији под контролом војске босанских Муслимана, с циљем да се да повод за бомбардовање србских позиција од стране НАТО авијације“.
Константин Качалин,
Константин Качалин,
