Андреј Фајгељ: Уметник поседује слободу да вређа, ја не

03-11-2013 11:50:39 | | Глас Русије/ vostok.rs |


Распета фигура Христа. У песницама по свежањ новчаница. Уместо лица прорез: према идеји свако може да приђе од позади, да подметне лице и да се фотографише – као што на плажама воле да се фотографишу иза нечијег мишићавог торза.

Једном је Џон Ленон у интервјуу рекао да су сада Битлси популарнији од Христа, због чега су у САД почели масовно да спаљују плоче и да враћају карте за концерте ливерпулске четворке.

Сада је ситуација по нечему слична: дело студенткиње Данијеле Тасић које смо описали на почетку по свему судећи "популарније" је од оног кога је она замислила да представи. Узрок је бука око одлуке директора Културног центра Новог Сада Андреја Фајгеља да не излаже дати рад на изложби дела младих србских уметника који су у знак протеста опозвали своја дела. Културно-политички конфликт тиња већ пола месеца: странке и невладине организације настављају да оптужују Фајгеља за одсуство прогресивног мишљења, поповање и средњовековну затуцаност. Сада у знак протеста Културни центар бојкотују, на пример, организатори фестивала Слободна зона, а најватренији браниоци уметничке слободе мокре на зграду.

Глас Русије разговарао је са Андрејом Фајгељем о томе ко стоји иза овог хушкања и у којој мери треба бранити уметничке слободе и осећања верника.

Господине Фајгељ, у чему је разлика између цензурисања и уређивања?

- Човек уређује сопствене садржаје, а цензурише туђе. По тој дефиницији ја нисам извршио никакву цензуру. Јер сам донео одлуку о изложби у Културном центру, а не, например, у Академији уметности. Апсолутно мислим да уметници треба да имају потпуну слободу. И слободу провокације. И слободу да шокирају, и чак слободу да вређају. Међутим, као директор јавне установе културе, ја немам такву слободу. Морам себи и својој установи да наметнем ограничења, која ми диктира одговорност према грађанима и јавном буџету. Чим сам видео слику, знао сам да ћу бити мета напада ма шта да урадим. Хајку бих имао и да сам оставио слику, само са другог екстрема српске јавности.

Са ким сте се консултовали пре него што се донели одлуку?

- Први пут су уредници Културног центра видели спорну слику када се појавила. И одмах сам консултовао пре свега уметнике, професора, ментора и друге представнике уметничке јавности. И посебно сам консултовао и оне за које сам претпоставио да би могли бити повређени излагањем таквог садржаја. А то су о овом случају хришћански верници. пошто КЦНС се налази у Католичкој порти, значи преко пута је Катедрала а поред нас је Жупни дом, мој први комшија је представник Католичке цркве за Нови Сад и Бачку. Консултовао сам њега, консултовао сам Владику Бачког и многе друге појединачне вернике. Нису ми сви једнако одговорили. И ја сам верник, ипак мени, рецимо, слика не смета довољно да бих реаговао. Али већина људи, а нарочито највећи ауторитети, Владика и Величасни су рекли да је слика неприкладна.

Да ли знате ко се уротио против вас?

- Хајку је покренула једна мала група људи, пре свега, рецимо, Теофил Панчић, који је близак пријатељ претходног директора КЦНС и који је за време претходне управе имао одређене привилегије. За њега су врата и даље отворена, међутим, он више нема привилегије.

То су људи који су размере своје мржње показали сличним нападима као што је овај. Претходна кулминација је била када сам на КЦНС поставио нови ћирилични лого. Они су објавили фотомонтажу да је та ћирилица кукасти крст. И кренули да издају новинске чланке и званична саопштења тим поводом. То је била једна груба клевета, којом се од нечега што је сасвим нормално, а то је да се у србској Атини и у Србији пише ћирилицом, покушали да направи нешто сасвим зло и ненормално, као што је знак нацистичке странке.

Слични људи и сада предводе нападе. Међутим, придружују им се и многи добронамерни грађани, јер „сто пута поновљена лаж постаје истина”, а у ово доба убрзаних информација, мени се чини, довољно и једном поновити неку лаж да би постала истина.

У Русији постоји закон о заштити осећања верника. Он се појавио после скандалозног перформанса Пуси Рајот. Шта ви мислите тим поводом и да ли бисте забранили наступ сличних „креативних група“ у Култуном центру?

- Ништа не забрањујем. Међутим, слажем се да не треба да се придружујемо увреди, ако смо културни и ако смо одговорни за све грађане. Чињеница да су мени подједнако важни и принципи уметничке слободе и принципи поштовања свих грађана па свакако и права на заштиту осећања и на верске слободе велике већине грађана Србије, који су верници. А њих у Србији има преко 90%. Понекад је тешко наћи праву меру међу уметничких и верских слобода. Међутим, морам да приметим да у читавој овој хајци, нико уопште не размишља о повредама верских осећања. И са те стране бих свакако поздравио закон који би на то експлицитно обавезивао барем јавне службенике. А додао бих да и наши законски акти, например, Устав, обавезују на поштовање верских осећања, али да нам некако подзаконски акти и пракса нису довољно снажни у одбрани тих права.

Ви сте спремни да дате оставку на дужност директора Културног центра?

- Не могу да подржим оне који мрзе друге људе и који уместо да конструктивно раде- клеветају туђи рад, а то су људи који захтевају моју оставку. Њима не могу да изађем у сусрет. Кад видим колики је притисак, заиста ми дође да дам оставку, јер, пазите, ја браним позитивне вредности, и за то ме сви нападају а нико не брани. А мени све то уопште не треба, ја сам потпуно професионално и породично остварен човек. Свакако је велики притисак да се породични ауторитет који моја породица стиче генерацијама стално повлачи кроз блато. Међутим, не могу да дозволим да ме лошији од мене победе.

Тимур Блохин,