Немачка ломи румунски „аншлус“
Свака посета значајних америчких или немачких политичара постаје важан догађај за Букурешт. Политичари и новинари добијају од западних координатора инструкције о томе шта да мисле, говоре и како да оправдавају пред бирачима учињено или речено. Ипак недавна посета једног од лидера немачког Демохришћанског савеза изазвала је прави скандал. Румунски политичари и новинари, без обзира на попустљивост, увредили су се због подсећања на неопходност да се одустане од покушаја припајања Молдавије Румунији.
Сиже скандала не одликује се оригиналношћу. Филип Мисфелдер, руководилац омладинског крила партије Ангеле Меркел, званични је портпарол странке за питања спољне политике. Дошавши у Букурешт, он је јавно подсетио румунске политичаре да су они још 2010. обећали канцелару Немачке да ће ратификовати споразум о државној граници са Молдавијом. Филип Мисфелдер је убедљиво препоручио Букурешту да испуни обећање, исказавши незадовољство немачке стране због одуговлачења процеса.
Изјаве немачког политичара су произвеле ефекат бомбе. Румунска штампа која мирно прима било каква мешања у унутрашњу политику, наметање програма приватизације кључних предузећа и чак преписивање резултата избора од стране амбасада других земаља, одједном је пронашла у себи национални понос, оптуживши Мисфелдера да га потире.
Званични Букурешт никада посебно није скривао да сви разговори о евроинтеграцији Молдавије само су повод за њено анектирање. Република Молдавија је у очима Букурешта провинција коју је Стаљин украо и постоји жеља да се ова провинција врати. Парадокласно је што румунски политичари понављају грешку својих претходника који су се надали да ће вратити Бесарабију уз помоћ фашиста. За Румунију овај покушај се завршио жалосно, ипак овог пута Букурешт је рачунао да ће постићи своје уз помоћ евроинтеграције и дипломатских метода, користећи немачке дипломате уместо тенкова Вермахта. Изјава једног од кључних лидера владајуће немачке стране ставља велики крст на румунске амбиције. Она показује да Немачка не жели да преузима на себе улогу инструмента уз помоћ којег ће русофоби Источне Европе увређени на живот и историју сводити рачуне са суседима.
Злоба румунских политичара и новинара може се разумети. У ЕУ Румунија нема права и има само једну обавезу – да слуша старије. Берлин је већ више пута доказао да се код превише амбициозних политичара локалних размера убрзо појављују непревладиви спољнополитички проблеми. Посебно активне Берлин се не стиди да пребаци преко колена, при томе јавно – као поуку другима. Неки румунски политичари су то испитали на себи и оних који желе да приреде бунт на броду ЕУ једноставно нема. Све што остаје поносним присталицама Велике Румуније јесте да пишу у локалним медијима чланке са насловима: Срамота! Немачка тера Румунију да призна пакт Молотова-Рибентропа и да се жале на стварање новог „немачког рајха“ у ЕУ. Поражавајуће је што за неколико векова тесне сарадње са Немачком, све генерације румунске елите нису спознале да се Немачка руководи својим, а не румунским итнересима. Могуће да ће ново разочарање бити лекција за Букурешт.
Валентин Миндрешеску,
