Косово 98 - НАТО уцене и провокације ОВК
Американци су читаву последњу декаду октобра 1998. отворено уцењивали Београд. Мадлен Олбрајт је изјавила у специјалном интервјуу за CBS: "Србима је остало још много тога да ураде како би испунили услове споразума са НАТО-м о Косову. Треба да повуку специјалне јединице полиције, као и додатне војне снаге."
Нисмо задовољни темпом спровођења споразума - рекао је, са своје стране, помоћник председника за националну безбедност Семјуел Бергер, у интервјуу телевизији ABC: Милошевић још увек није повукао унутрашње трупе назад у касарне, као што је обећао. Према његовим речима, врховни командант НАТО-a за Европу, амерички генерал Весли Кларк, добио је мандат за покретање војних операција, и "спреман је да их изведе."
НАТО, доневши одлуку да употреби војну силу према Југославији, заправо се нашао у пат позицији. Министарство иностраних послова Русије је упозорило НАТО да за употребу војне силе нема никаквих основа, између осталих ни правних, пошто Савет безбедности УН, упркос притисцима Француза и Британаца, није дао мандат за војне акције, већ само за рад ОЕБС-а на Косову. Заменик министра Александар Авдејев је у интервјуу за "Интерфвкс" од 26. октобра 1998 изјавио да „доношење решења о ангажовању војних снага није у надлежности НАТО." Следећи дан, командант НАТО за Европу Весли Кларк одлетео је у Београд и запретио Београду бомбардовањем. НАТО је крајем октобра 1998. отворено излазио из оквира својих надлежности, предвиђених статутом. Он је основан ради заштите својих чланица, а онда је проширио своје активности и на земље које нису укључене у његов састав. У међувремену, Ричард Холбрук је унапређен. Бил Клинтон га је поставио на место Сталног представника САД у УН. Бела кућа је све унапред предвидела: "Милошевића оставимо за сада на миру. Одржимо још једну рунду неуспешних преговора у Рамбујеу, а затим кренимо у бомбардовање Југославије."
Искуство и ангажовање Холбрука, добро су дошли САД-у у пролеће 1999, када је "Милосрдни анђео" био већ 100% припремљен. У јесен 1998. НАТО још увек није имао прецизну мапу свих војних објеката Југославије. Зато су амерички шпијунски авиони У-2 константно летели изнад земље, сакупљајући поуздане информације о ВЈ. Након што У-2 није успео сакупити довољно података, послате су биле и беспилотне летелице са опремом за снимање.
ОВК је, колико је могла, помагала својим западним покровитељима. Директор оделења за информације и штампу Министарства иностраних послова Југославије Раде Дробац детаљно ми је објаснио ситуацију:
- Терористичке групе албанских сепаратиста су се ушанчиле и стално вршиле провокације. То се десило упркос чињеници да је Београд припремио сву документацију и створио владину комисију за преговоре са лидерима ОВК. У покрајини је било приличан број људи спремних да узме оружје у руке - чак и сада, када је Београд повукао своју војску, терористи настављају да праве инциденте. Неко још жели да поново запали "Косовски пламен", а затим га опет покуша гасити уз помоћ НАТО. Београд нема шта да крије. Ми смо за отворени дијалог, како би се решио проблем аутономне покрајине. Али не и за издвајање Косова из Југославије.
Не треба заборавити један важан детаљ: Још једна у низу резолуција Савета безбедности УН о Косову са краја октобра 98. није санкционисала употребу војне силе. Дипломате НАТО су уверавале свет да им је, са правне тачке гледишта, довољан консензус свих чланица савеза. Још једно одбијање УН да благослови бомбардовање НАТО, створио је правни вакум. Поред тога, у Бриселу је и даље постојала резерва ка улози неке врсте "војно-ваздушних снага Ослободилачке војске Косова." Упркос великим напорима западних медија и појачаном "испирању мозга" грађана Европе и Сједињених Америчких Држава, јавност није била спремна да подржи бомбардовање Југославије. У Бриселу су направили паузу до 23. марта 1999.
Константин Качалин,
