„И. Горјачев: Кога је инспирисала Латињина“
Негде почетком марта 2013. године када сам проверавао помињање свог имена на news.yandex.ru, набасао сам на себе у недељном „универзуму“ Јулије Латињине на радију „Ехо Москве“. Лежерно и без одређеног разлога, Латињина је именовала мене као „инспиратора“ злочинаца. Знате, Јулија, ја врло пажљиво пратим ваш рад. Ни за кога нису тајна ваши блиски односи са великим бројем сарадника ФСБ-а (Федерална служба безбедности, прим. прев.) и кавкаским, назовимо их тако, јавним личностима и бизнисменима.
Ви њих вероватно сматрате својим „инсајдерима“ и „изворима“, али нажалост, они вас доживљавају као водокотлић. И њихов доживљај ближи је истини.
Поред публицистике, познати сте и као писац. Прочитао сам цео ваш кавкаски циклус са великим интересовањем. И знате ли шта је то што одмах пада у очи? Недостатак поштовања и осећај одвратности према ликовима који су Руси. Сви су они тако слаби, жалосни, користољубиви, преплављени најнижим страстима. Сасвим је другачији случај са огромном симпатијом показаном према најразличитијим шеицима, разбојницима и терористима. То су снажни људи, обдарени дубоком унутрашњом вером који увек поступају у складу са својим појмовима о части и племенитости. Баш као хероји средњовековних епова. Чини ми се да нема мало најразличитијих Мовсара Барајева и осталих шеика Саида абу Садова које је ваше стваралаштво инспирисало на путу ка мученичкој смрти.
Ви свакако никад нећете сасвим разумети колико штете међунационалним односима у Русији наноси позиција попут ваше. Пре десетак година је у „МК“ (новине „Московски Комсомолац“, прим. прев.) та позиција генијално објашњена у једном поднаслову: „Дошло је до конфликта између 18-годишњих руских младића и 18-годишњих мушкараца са Кавказа.“ Ви код кавкаских имиграната стварате осећај супериорности над Словенима, стварате виртуелни свет који је штетан, пре свега, за њих саме.
2007. године сам радио на интернет-видео-пројекту који се тицао савезних и регионалних грађевинских програма. Одавно сам желео да одем у Чеченију и тад се појавила таква могућност. Урадили смо серију прилога о регионалним министарствима грађевине. Ступио сам у контакт са Тимуром Алијевом који је у то време био портпарол Рамзана Кадирова. Тимур нам је много помогао и повезао нас је са Министарством грађевине Чеченије. За 3 дана смо урадили интервју са градоначелником Грозног Хучијевом, министром грађевине, обичним грађанима Грозног који су се ноћу шетали – први месец у граду да су радили осветљење и фонтане. Увече смо ишли у госте у куће сарадника службе за медије Министарства грађевине. Дошли су се њихови рођаци, комшије. Тада је упала у очи једна карактеристика града – на сваком месту на којем смо били било је између 5 и 10 снажних људи са брадама, у црним мајицама и са АК-ом у рукама. Служба безбедности. Логично, било је неопходно некако социјализовати те људе и спречити их да седе „у зеленој шуми под зеленом заставом“. И они су навраћали да виде Московљане. Разговори за вечером су били доста отворени и жустри. Велика већина њих није делила став Рамзана Кадирова (а међу сарадницима службе за медије Министарства грађевине највише је било дипломаца Факултета журналистике Московског универзитета).
Дотакли смо се и међународних односа. Нисам крио позицију коју заступам и то су сви присутни дочекали са разумевањем. Волети свој народ, тражити од других поштовање према њему и његовој историји, поштено и отворено говорити „ја сам Рус, ви сте Чеченци“ – за њих је то нормално. То је традиционалан поглед на свет и сви његови носиоци узајамно један другог поштују. Мој колега, с друге стране, се трудио да ту убаци Николаја Сванидзеа, да прича о толеранцији, мултикултуралности и осталом трабуњању у стилу професора Тишкова. Није тако мислио, једноставно је стереотип који су му наметнули медији у његовој глави био изузетно јак и он се трудио да се понаша у складу с њим, на све начине демонстрирајући лојалност њему, а дистанцирање од руског народа - очигледно сматрајући то непристрасношћу. А заправо, то је било сагињање. На његово чуђење, нико није поштовао његов став, напротив, дочекали су га полупрезриви погледи. С његове тачке гледишта, требало је да ме затворе у тамницу под земљом. А било је обрнуто, људи су ми пружали руку и показивали своје уважавање (у ком је слово Ж звучало меко, као кад кажете „Жавска област“; Руси иначе изговарају Ж тврдо, а Чечени меко, прим. прев.).
Други пример. Исте 2007. године Дмитриј Стешин организује округли сто у „Комсомолској правди“ на тему „Руси или 'Русијанци'?“ (у руском јез. постоји слична дистинкција као у србском : Срби, Србијанци; ми у србском немамо реч „Русијанац“, тако да је та реч стављена под наводнике, прим. прев.). Присуствују Дмитриј Рогозин, Александар Белов, моји пријатељи и ја, од антифашиста су били, ако не грешим, Гаскаров и један од браће Солопов, а од Кавказаца – РКНК (Руски конгрес народа Кавказа) који води Дењга Халидов. Међу представницима РКНК био је неки марионетски атаман из Ставропоља који је тврдио да је он, ето, Кавказац, а да смо сви ми заједно – „Русијанци“. Нико није одобравао његов став и он је на половини догађаја побегао. Суштина је била ова: не треба мењати наш етнички идентитет. Сви смо ми – грађани Русије. Али етнички, ми смо Руси, Чечени итд. Нема потребе покушавати преобразити нас у нову историјску заједницу на име толеранције. Ми се лојално понашамо једни према другима, али тражимо узајамно поштовање. Ниједан човек који себе поштује неће никоме дозволити да га гледа с висине. А неке јавне личности и новинари, међу којима сте и ви, Јулија, стварају тло погодно за међунационалне конфликте, вештачки уздижући једне на уштрб других.
Јулија, ако ви заиста волите Кавказ, зашто не бисте скренули пажњу јавности на то како се новац који је (уз Алахову помоћ, по свој прилици) издвојен у Москви врло брзо враћа у Федерални центар, али сад већ у кешу и у коферима?
Да, мислим на случајеве попут пресецања канала испоруке опраног новца из Дагестана у марту 2013. године. Према званичним подацима, учесници међурегионалне организоване групе деловали су у бројним активностима Севернокавкаског федералног округа. Као резултат специјалне операције, на теретном терминалу аеродрома Внуково задржано је 20 активних учесника групе, заплењено је више од 400 милиона рубаља, а такође и неколико примерака ватреног оружја. У априлу 2013. Године, медији су извештавали како је Сонцевски суд Москве ухапсио због овога генералног директора приватног предузећа за обезбеђење Мухамеда Каратова, који је управо због прања новца из Севернокавкаског федералног округа задржан у притвору.
А још се у новембру 2012. године извештавало како се вредност финансијских операција које су вршене кроз банке Севернокавкаског региона у последње три године повећала три пута. О томе је говорио директор Росфинмониторинга Јуриј Чиханчин у извештају који је припремио за Александра Хлопоњина, изасланика председника Северокавкаског федералног округа. Количина опраног новца у округу током девет месеци текуће године износила је 103,5 милијарди рубаља. За исти период прошле године, та количина износила је 88 милијарди рубаља.
Потом је уследило хапшење Саида Амирова, градоначелника Махачкале од 1998. године. Формално задржавање Амирова наводно је у вези са убиством истражитеља Арсена Гаџибекова у децембру 2011. године. Али јасно се виде и други мотиви тог хапшења. Узгред буди речено, један од синова Саида Амирова руководи републичком управом Федералне службе судских извршитеља, а други председава у Комитету за законодавство и државну изградњу дагестанског парламента.
Може се навести још примера. Шема је разрађена, део кеша иде „главним надређенима“ и федералним чиновницима, остатак се претвара у некретнине. А отприлике ти људи који стварају сличне „шеме“ и вама диктирају најважније вести дана, то су ваши такозвани „извори“. Размислите о томе, Јулија.
Мада, судећи по ономе што сте рекли о хапшењу Саида Амирова у етру „Еха Москве“, могу да претпоставим да су вам „ваши извори“ већ показали правац информационог вектора – правац заштите Саида Амирова.
Јулија Латињина у етру „Еха“ о хапшењу Саида Амирова: „Градоначелник Махачкале Саид Амиров на Кавказу је други најутицајнији човек, после Рамзана Кадирова. Наравно, далеко други, не онако јак други, т.ј. није да је сад ту Кадиров, а одмах иза њега Амиров. Али, ето, трећег човека не могу да се сетим... Саид Амиров је био, наравно, најмоћнији човек у Дагестану. Сваки председник Дагестана, изузев Магомедалија Могамедова при чијој владавини се он уздигао, је долазио да му се поклони. И, уопште говорећи, најчешће је мандат било ког председника започињао тако што би он поносно рекао: „Ја сам, ма ја сам тако моћан, показаћу Саиду Џапаричу.“ А онда бисте видели како он бледи у лицу и како ногу пред ногу преко трга иде пешице у Скупштину града. На Саида Амирова 15 пута је покушан атентат. Неки кажу 16. Уосталом, како ко броји. Као резултат једног од њих, он је остао делимично парализован, практично није устајао из фотеље, па су га због тога још прозвали Рузвелт. Возили су га по граду уз исте мере предострожности као кад би возили нуклеарну бојеву главу, дакле снајперисти су били на улицама, све се затварало.Притом се није сигурно ни знало да то иде аутомобил Амирова... Власт Саида Амирова – као и власт Рамзана Кадирова – била је основана на идеји да је њему немогуће супротставити се. И то како се сада мења ситуација у Дагестану у одсуству такве фигуре, то једноставно речено представља формирање гигантског политичког вакуума у Дагестану. Зашто се то десило, искрено ћу вам рећи – не знам. Наравно, ја ћу то разјаснити. Можда кроз недељу дана будем могла са неким степеном вероватноће да кажем зашто је ухапшен Амиров... Али то свакако није због убиства судског истражитеља...“
Пишем из затвора и тај исти ФСБ који вама показује информациони вектор фабрикује против мене кривично дело.
Због чега они фабрикују кривично дело против мене? Ја нисам криминални бос или чувар тајни. Све је много простије. У октобру 2009. године почео је са радом пројекат „Јермолов“. Пројекат „Јермолов“ представља мониторинг делатности дијаспоре и етничких групација, асоцијација и удружења на територији Русије. Пројекат „Јермолов“ је требало да сакупља информације на основу сопствене мреже регионалних корсеспондената и пријатељских структура. Циљ пројекта је био – формирање базе података о делатности дијаспоре у вези са темама Федерације. План је био да се објављују на регуларној основи аналитички извештаји о делатности дијаспоре и етничких удружења у којима би се обелодањивале главне етнополитичке тенденције.
Тада су сајтови који подржавају „национално-ослободилачки рат кавкаских народа против московске метрополе“, као што је „Кавказ центар“, званично објавили како је у Русији започела специјална операција ФСБ-а под тајним називом „Јермолов“, а циљ операције је да се открију Руси и представници дијаспоре који одобравају џихад. Ласкало нам је да то чујемо.
Већ 3. новембра 2009. године ухапшени су Никита Тихонов и Евгенија Хасис, а 5. новембра исте године, претесен сам ја, као идеолог пројекта „Јермолов“. На том претресу, код мене није нађено ништа противзаконито. Али започета истрага „Руског образа“ и мене лично дала је плодове касније – у пролеће 2010. године ухапшен сам од стране Управе за заштиту уставног поретка при ФСБ-у. Под притиском у току деветочасновог испитивања, био сам присиљен да дам лажни исказ против Никите Тихонова. Испитивање су водили сарадници ФСБ-а. Као резултат, то сведочење је искоришћено за „убијање“ ауторитета „Руског образа“, а у оквиру тога, и за убијање пројекта „Јермолов“. У новембру 2010. године, отишао сам у иностранство, у наметнуту политичку емиграцију да не бих учествовао у суђењу Тихонову и Хасисовој, послао сам суду оверени документ у којем негирам свој исказ, дат 20. априла 2010. године при незаконитом испитивању.
При сваком од горе побројаних саслушања или хапшења, стално су ме испитивали о пројекту „Јермолов“ – ко је наручилац, који су циљеви пројекта итд. Нисам тада томе придавао пажњу. Нисам мислио да је пројекат „Јермолов“ управо оно због чега је на нас почело да се гледа као на идеолошке непријатеље. Оне, који могу да обелодане информације о етничким криминалним групама на Кавказу и везама ових организованих криминалних удружења са лобистима и спонзорима у Москви. Постали смо опасност за те људе који су онда наручили моје кривично гоњење и фабрикацију кривичног дела против мене. Али хапшење Саида Амирова показује да вектор може да се промени – и он се мења.
Ви и ја ћемо, Јулија, увек бити на различитим странама барикада. Ја сада, наравно, од вас очекујем разне неласкаве речи о мени – да сам ја „идеолошки инспиратор“, „главни оперативац и терориста“ у Русији, а да је Саид Амиров – „човек достојан уважавања“ (јасно, и ту слово Ж звучи једнако меко као и кад кажемо „Жавска област“).
Али ја сам уверен да је Истина иза мене. Има ли је код вас?
