Борни ласер као знак суперсиле
Оружане снаге САД ће ускоро добити ново супероружје. Низ експерата сматра да је то одраз жеље САД да учврсти статус суперсиле на новом нивоу научно-техничког напретка.
Реч је о борном ласеру у облику тврдог тела, способном, према изразима из штампе, спаљивати мете попут летлампе. Већ 2014. године ће се он наћи на једном од америчких војних бродова у Персијском заливу – две године раније него је планирано, захваљујући интензификацији НИОКР. Нови борни ласер је способан да уништава беспилотне пројектиле и борне моторне чамце. За сада нема одговарајућу моћ за суперзвучне авионе и ракете при крају њихове трајекторије. Међутим, то је питање времена. Осећа се да се Американци поносе својим радом и полажу велике наде у ново оружје.
Реч је о томе да је САДу неопходно да потврде статус суперсиле, претекну геополитичке конкуренте у војно-техничкој сфери. Американцима је потребан продор. Они морају да буду спреда, као што је било некад с атомском бомбом. Данас се нуклеарно оружје не третира више као нешто недостижно. Свакако, немају га сви. Али о ексклузивности нема више ни говора. Режим неширења се постепено подроњава, без обзира на све напоре.
Међутим, суперсила не може да буде без оружја. Војна снага, која се битно разликује од војне снаге других држава је један од 4 најважнија елемента, који потврђују искључивост државе на међународној сцени. Три друга елемента суперсиле су идејно-политички ауторитет у светским размерима, веома високи економски потенцијал и глобалне екпанзионистичке тежње – код Американаца све је то мање-више присутно.
Фали само нова застрашујућа батина, која помаже у промовисању својих интереса знатно више од свих напора дипломата. С тиме је повезана и данашња тежња Американаца да се што пре и што даље одмакну у трци војних технологија и њихове политичке примене. Пред микрофоном је војни посматрач Виктор Литовкин.
- Нуклеарно оружје неће скоро престати да постоји. Међутим, ствара се ласерско оружје, зрачно оружје, радиолошко оружје (које се данас све активније спроводи у живот), системи радиоелектронске борбе, који онемогућују деловање система обавештајне службе, навигације, усмеравања према мети, без којих савремена битка није могућа. Ствар није у борној техници, у гвожђу, већ у томе што се то гвожђе не може кретати, јер не раде мотори, топови, оптички апарати, авиони не могу да лете итд. То је оружје будућности, пре свега.
Иначе, још пре 10 година је руски политичар Примаков прорекао крај епохе суперсила. Сам појам суперсила је, према његовом мишлењу, спадао у категорије хладног рата. Суперсила је уједињавала око себе конгломерат држава, осигуравајући њихову безбедност у оштрој конфронтацији са супротним блоком. Данас се ситуација променила. Одсутност глобалне конфронтације искључује потребу, например, за нуклеарним штитом, који су и САД и Совјетски Савез ставили испред својих савезника и партнера.
Без сумње, САД (као и Русија) није регионална, већ светска држава. Међутим, налажење на геополитичком авансену и супердржавност су различите ствари. Прва је вишестрана сарадња и увереност у поузданости партнера. Друга је самоћа сизерена и страх од вазала, које треба стално контролисати. Мислим да је у интересу САД да се определе попут Русије за прву варијанту, обезбедивши себи тиме стабилан развој. Заједничка будућност без борних ласера и другог супероружја биће мирнија.
