Налазите се на страници > Почетна
> Друштво > Споменик природе Србије Хаџи Проданова пећина и каменолом „на метар“ једно од другог
Споменик природе Србије Хаџи Проданова пећина и каменолом „на метар“ једно од другог
Споменик природе Србије Хаџи Проданова пећина и каменолом у селу Рашчићи код Ивањице налазе се буквално „на метар“ један од другог, јер заштићени споменик природе, односно подручјеХаџи Проданове пећине граничи са земљиштем које користи предузеће "Путева Ивањица" са својим каменолом.
![\"\"](\"/sajt/doc/61(1).jpg\")
На улазу у заштићени споменик природесе налази и цркваСветог архангела Гаврила, а која је већ једном била срушена од минирања у каменолому, a када су такође уништени и пећински украси о чему сведоче чланци из тог времена и чланови Завичајног удужења "Хаџи Продан" који својим деловањем желе да укажу јавности на значају овог локалитета. Подсетимо, црква је првобитно саграђена 1924. године, азвоно је поклонила краљица Марија, супруга краља Александра. Црква је потом од минирања у каменолому срушена до темеља 1975 године, да би потом њена обнова кренула тридесетак година касније, односно2002. године, а освештана је 2005.године.
![\"\"](\"/sajt/doc/mineri-kamenolom1.jpg\")
Поред овог и археолошког налазишта и историсјког споменика Србије на само педесет метара налази се каменолом који сваким даном својим радом угрожава непроцењиве вредности. Минирања се изводе скоро па свакодневно, а отпадне воде се пуштају у извор планинске реке, угрожавајући како археолошке налазе, тако биљни и животињски свет, а на крају и српску историју.
![\"\"](\"http://www.vostok.rs/sajt/doc/ha6.jpg\")
Подсетимо, узаштиту споменика су недавно стали и ветерани63. Падобранске бригаде, који су подржали Завичајно удружење ’’Хаџи Продан’’ из Ивањице и протестним окупљањем указали држави и надлежним институцијама на значај очувања културно историјског блага Србије. Они су подсетили јавност да србска историја нема цену и да се то никада не сме заборавити.
![\"\"](\"http://srbinaokup.info/wp-content/uploads/2022/06/veterani-500x259.jpeg\")
Хаџи Проданова пећина
Хаџи Проданова пећина или Споменик природе Хаџи Проданова пећина је простран, хоризонталан, радијално разгранат подземни облик карстног рељефа. Хаџи Проданова пећина је археолошко палеолитско налазиште и споменик природе који се налази у селу Рашчићи недалеко од Ивањице. Ова пећина је станиште за колонију угрожене врсте слепих мишева. Сама пећина и колонија слепих мишева је угрожена радом оближњег каменолома.
Састоји се из улазног канала, централне дворане и зракасто распоређених бочних канала. Укупна дужина канала износи 420 m. Пећина је станиште велике колоније слепих мишева. Све четири присутне врсте слепих мишева заштићене су Правилником о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива. Хаџи-Проданова пећина је добила име по Карађорђевом војводи Хаџи-Продану Глигоријевићу, који је током србског устанка 1814. године, познатог као Хаџи Проданова буна преузео вођство против турске одмазде и у пећину склањао збегове.
![\"\"](\"/sajt/doc/b2(8).jpg\")
Заштитна ископавања започела су 2003. године поводом намере да се обнови црква Светог архангела Гаврила која се налази испред пећине. Приликом радова на уређењу улаза у пећину откривени су остаци праисторијске керамике и плеистоценске фауне. Циљ ископавања био је провера стратиграфског положаја налаза. Ископавања су вршена на површини од 16 m, почетку пећинског ходника и на платоу испред пећине. Истражено је пет хоризоната, у којима су пронађени остаци пећинског медведа, вука, козорога и разних глодара и птица. Већина палеолитских налаза откривана је на платоу испред пећине.
После смирења буне није поштовано везирово обећање дато Милошу Обреновићу; из побуњених нахија покупљено је око 300 истакнутих људи и у синџирима одведено у Београд где су погубљени или набијени на колац. На колац је набијен и зачетник устанка, игуман Пајсије.
У пећини се налази и веома ретких 25 врста инсеката који у свету готово па и не постоје. Један од њих добио је назив "Ivanjica Serbius duvalis" јер само у овој пећини постоји и нигде више. Такође су нађени трагови да је у овој пећини живео и прачовек. Овде се налазе и кристали из времена 30 милиона година пре нове ере. Дошло се је и до налаза да је пећина била станиште и пећинског медведа јер је нађен зуб и делови вилице. Пећина је окићена сталагнитима и сталактитима. Да би се направио један центиметар овог пећинског накита потребно је око хиљаду година.
![\"\"](\"https://www.srbijadanas.com/sites/default/files/styles/full_article_image/public/348142/pecina1.jpg\")
фото:Јована Ћирковић /Србија Данас
Хаџи Проданова буна
фото:Јована Ћирковић /Србија Данас
Хаџи Проданова буна
По паду Наполеона, велике силе су на Бечком конгресу одбиле да у дискусију узму руски меморандум о страдању Срба под Турцима. Узалудан је био труд проте Матеје Ненадовића, који се као представник избеглих и наново поробљене Србије нашао у Бечу извештавајући посланике Русије „да је србски народ сада у крајњој погибељи и да Турци секу, вешају, на коље набијају, робе и харају“. Требало је само једна варница па да букне нови устанак. Тако је и било. Хаџи Проданова буна против турског терора почела је 27.09. 1814. године. На челу буне је био Хаџи Продан Глигоријевић.
Хаџи Продан је развио заставу и позвао народ на устанак. Сакупило се неколико хиљада бораца. Као гром из ведра неба устанике је поразила вест да кнез Милош не жели са њима, него у договору са Сулејман пашом Скопљаком из Београда креће против њих „да народ стиша“. Први и једини бој устаници из побуњених нахија (крагујевачке, јагодинске и пожешке) имали су код Кнића у Гружи, са Турцима и Милошевим људима (који није веровао у успех побуне јер је зима била на прагу). После целог дана борбе устаници су победили. Али не видевши даљи смисао борбе, под окриљем ноћи Хаџи Проданови људи су се разишли својим кућама, а само најоданији су остали са њим те се упутили према Остружници и прешли преко Саве у Срем. Хаџи Продан је избегао из Србије.
Хаџи Продан је развио заставу и позвао народ на устанак. Сакупило се неколико хиљада бораца. Као гром из ведра неба устанике је поразила вест да кнез Милош не жели са њима, него у договору са Сулејман пашом Скопљаком из Београда креће против њих „да народ стиша“. Први и једини бој устаници из побуњених нахија (крагујевачке, јагодинске и пожешке) имали су код Кнића у Гружи, са Турцима и Милошевим људима (који није веровао у успех побуне јер је зима била на прагу). После целог дана борбе устаници су победили. Али не видевши даљи смисао борбе, под окриљем ноћи Хаџи Проданови људи су се разишли својим кућама, а само најоданији су остали са њим те се упутили према Остружници и прешли преко Саве у Срем. Хаџи Продан је избегао из Србије.
Буна се завршила победом Турака, а велику улогу у њеном гушењу је имао Милош Обреновић, потоњи вођа Другог србског устанка и кнез Србије.
После смирења буне није поштовано везирово обећање дато Милошу Обреновићу; из побуњених нахија покупљено је око 300 истакнутих људи и у синџирима одведено у Београд где су погубљени или набијени на колац. На колац је набијен и зачетник устанка, игуман Пајсије.
У то време Карађорђе и војводе су са породицама кренуле из Новог Сада, преко Темишвара и Ердеља за Русију. У бесарабијски град Хотин стигли су 26. октобра 1814. године. Карађорђу и војводама се придружио и вођа буне у Србији 1814. године Хаџи Продан Глигоријевић. Хетерија је обновила рад 1814. године, инспирисана херојском борбом србског народа у Првом србском устанку. Хетерија је исте године обновљена и у Атини и Одеси.
Вожд Карађорђе је дошао у додир са вођством Хетерије 1816. године, док се налазио у Петрограду, у аудијенцији код цара Александра I. Овде га је са идејама Хетерије упознао гроф Јоанис Каподистријас, руски министар спољних послова.
Реализујући договор са вођством Хетерије, Карађорђе је са руским пасошем, априла 1817. године, прешао у Још у Молдавији. После дужих задржавања у овом граду и у Букурешту, јула 1817. године је прешао у Србију.
Са румунским устаницима за ослобођење Влашке и Молдавије 1821. године борили су се и многи Срби. Међу њима се посебно истицао Хаџи Продан Глигоријевић, вођа буне у Србији 1814. године. У устаничкој војсци је био пандурски капетан.
