Ваздушна битка између совјетских и америчких авиона изнад Ниша

07-11-2017 09:35:27 | | Слободан Ђукић, Russia beyond/ vostok.rs |


Ваздушни окршај између снага америчког и совјетског ваздухопловства десио се на данашњи дан 1944.године на небу изнад Ниша. Повод за овај сукоб био је напад на транспортну војну колону 6.гардијског стрељачког корпуса Црвене Армије, када су погинула 34 војника и официра.

Општа војна ситуација на Балкану непосредно пред нишки инцидент

Америчка 15.ваздухопловна армија имала је задатак да у оквиру доктрине стратешког изнуривања, у операцији кодног имена „Ratweek“, изводи ваздушне нападе по свим крупнијим комуникационим чвориштима немачких снага на територији Србије. Међутим, ова операција је укључила и тешко бомбардовање густо насељених места попут градова и бројних варошица, чиме је ово бомбардовање због размера у броју жртава и укупног материјалног разарања, у србским историјографским круговима окарактерисано као терористичко. Према различитим изворима, у операцијама масовног бомбардовања Србије учествовало је око 2000 бомбардера из састава америчких ваздухопловних снага. Ове снаге су поред класичних бомбардерских задатака, имале за циљ да остваре и потпуну ваздушну превласт на овом подручју, укључујући ту и тактичке ударе по одступајућим моторизованим колонама непријатеља. Овај задатак је на себе преузела 82.ловачка ваздухопловна група, стационирана у италијанском граду Фођа, под командом пуковника Кларенса Едвинсона.

Продором Трећег украјинског фронта Црвене армије на тромеђу Румуније, Бугарске и Југославије отпочела је фаза дефинитивног ослобођења Србије. Ове јединице су форсирале Дунав (113. и 223. дивизија) и у енергичној офанзиви избиле на водоток Велике Мораве, где су успеле да се споје са јединицама Прве армијске групе НОВЈ у рејону Велике Плане, чиме су немачке снаге пресечене и доведене и веома тешку оперативну ситуацију. Након тога, снаге Црвене армије су заједно са јединицама НОВЈ ослободиле Београд и Ниш, пресекавши одступницу немачкој Групи армија „Е“ која се долином Вардара и Мораве извлачила из Грчке ка Немачкој.

Услед разбијања немачке армијске групе „Felber“ и 34.армијског корпуса које су имале задатак да по сваку цену обезбеде главну комуникацију која долином Мораве преко Врања, Ниша и Београда изводи на север, команда Групе армија „Е“ је одлучила да отвори нови правац за извлачење својих снага, које су требале да крену преко Косова и Метохије, долином Ибра, Западне Мораве и даље на запад, преко Дрине, ка Сарајеву. У духу ове наредбе, немачка команда је настојала да прегрупише све своје снаге које су потиснуте уз моравске долине (34.армијски корпус), и да уз адекватна ојачања углавном састављена од челних јединица Групе армија „Е“  (борбена група „Fisher“, „Hardt“ „Burgemeister“), образује јаке заштитнице у рејону Крагујевца и Крушевца. Такође, команда Групе армије „Е“ је настојала да затвори огољени десни бок узрокован ослобођењем Ниша, тачније комуникациони правац (Ниш-Куршумлија) који из долине реке Топлице изводи ка Приштини, образујући две јаке борбене групе „Langer“ и „Bredov“. Овим снагама је помагала групација од око 6,000 балиста. Према овим снагама су биле оријентисане јединице 17., 24. и 46.дивизије НОВЈ, бугарска 2. армија и главнина 68.корпуса Црвене армије.

Изненадни напад са леђа

На комуникацији Ниш-Алексинац-Делиград-Ражањ тог 7.новембра 1944.године налазила се моторизована колона 6.гардијског стрељачког корпуса Црвене Армије. Колона је била распевана и весела. Совјетски војници су прослављали годишњицу октобарске револуције, а са њима је ишао и музички оркестар. У колони се налазила и команда 6-ог гардијског стрељачког корпуса, на челу са генералом Григоријем Котовом. Негде око 12:40ч, изненада се из правца планине Јастребац појавила група ловачких авиона Lockheed P-38 Lightning и без икаквог упозорења напала ову колону из свог расположивог наоружања. По колони је дејствовано топовима у кал.20мм и митраљезима у кал.12,7мм. Ракетирана је невођеним ракетама HVAR и тучена бомбама велике разорне снаге. У веома кратком временском интервалу гину 34 совјетска официра и војника, док их је неколико десетина теже рањено. Уништено је преко 20 камиона са теретом. Топовима је изрешетано и возило у коме се налазио генерал Котов, који је на месту остао мртав.

Средином октобра месеца, комплетан моравички правац, закључно са већим делом северне, централне и источне Србије, био је очишћен од немачких снага. Немачке снаге су се фокусирале за упорну одбрану делова јужне и западне Србије, где се налазе важне комуникације неопходне за извлачење снага Групе армије „Е“. Дакле, почетком новембра месеца, немачке снаге су биле поприлично далеко од места напада на совјетску колону, тако да не постоји апсолутно никаква вероватноћа да је напад био случајан, или плод нечије крупне грешке.

У први мах совјетски војници су помислили да их је напала група немачких ловаца Fw-189, који по свом изгледу неодољиво подсећају на америчке авионе P-38 Lightning.

Немачки авиони Fw-189 за које се испрва мислило да су напали совјетску транспортну колону

Узалуд су били бројни покушаји сигнализације са земље, да се ради о совјетској колони. Американци се нису на то пуно обазирали. Имали су задатак да је на том друму у потпуности униште

Ваздушна битка на небу изнад Ниша

Совјетска команда је у први мах била затечена оваквим развојем ситуације. Прво, тврдње војника из нападнуте колоне да су у питању немачки ловци Fw-189 била је чудна за високе руске официре. Немци на овом правцу нису имали капацитете да изведу тако дрзак напад, са толиком групом ваздухоплова Fw-189. Ускоро су се усијале радио-везе непосредно са терена, које су потврдиле да у нападу учествује група америчких авиона, која уопште не реагује на сигнале о „пријатељској“ ватри. Одмах су алармиране снаге 866.ловачког ваздухопловног пука (ЛАП) са задатаком да одмах полете. Такође, све јединице ПВО које су имале задатак одбране нишког аеродрома стављене су у режим пуне борбене готовости. Убрзо се на хоризонту северно од аеродрома, указао један амерички авион који је моментално оборен ватром са земље. 

Техничко-тактичке карактеристике авиона P-38 Lightning.

Група совјетских ловаца Јак-9Т и Јак-3 из састава 866.ЛАП, је одмах по узлетању стигла у рејон где је нападнута колона 6.гардијског стрељачког корпуса. Они су одмах уочили америчке авионе који су кружили изнад колоне, одакле је куљао густ црни дим. Одмах је покушано да се путем радио-комуникације и визуелним маневрима предочи Американцима да одмах напусте место догађаја. Међутим, као одговор на захтев совјетских пилота, по њима је отворена ураганска ватра. Од последица те ватре оборен је један совјетски авион. Одмах је започела свеопшта ваздушна битка.

Техничко-тактичке карактеристике авиона Јак-9

Из доста неповољне тактичке ситуације, совјетским пилотима успева да оборе два америчка апарата P-38 Lightning. Ускоро полеће и авион са совјетским пилотским асом Александром Клодуновом. Долази до оштре битке, где су амерички пилоти покушали да маневарске способности својих авиона подигну тако што су одбацили све бомбе које су ималу на својим носачима. Ватром из авионских топова кал.37мм долази до обарања још једног америчког авиона. Недуго после тога, оборен је и четврти амерички „Lightning“.

После ових губитака, амерички авиони одлучују да напусте поље ваздушног боја и крену са извлачењем са фокусом на југ. Један од совјетских пилота долази у непосредни визуелни контакт са пилотом истуреног америчког „Lightningа“, где му бесним гестикулацијама упорно покушава да утуви у главу, да је његова група напала на „савезничку“ колону и да се он налази у саставу совјетског ваздухопловства. Без икакве реакције, Американци су од преосталих авиона образовали формацију и у пратњи совјетских ловаца, кренули на југ. Ускоро су копнене јединице Црвене армије успеле да ухвате обореног америчког пилота и пребаце га на аеродром.

Међутим, недуго после овог сукоба, одједном се преко планинског масива јужно од Ниша појавила групација од око 40 америчких ловаца P-38 Lightning, који су извели нови напад на делове совјетских снага у околини овог града. Совјетски авиони су одмах кренули њима у сусрет, и енергичним маневрима, укључујући и упозоравајућу ватру из топова и митраљеза, приморали нападаче да одступе од своје намере, после чега је ова група авиона одустала од даље конфронтације и нестала преко хоризонта.

Последице овог сукоба

Последице овог ваздушног судара совјетских и америчких авиона, независно су касније испитале специјализоване комисије из СССР, САД и СФРЈ. Ти документи су дуго имали шифру „строго поверљиво“.

Совјетска комисија је дошла до закључка да су у ваздушној бици оборена три совјетска авиона, два од стране америчких ловаца, а један „пријатељском“ ватром од стране совјетске ПВО са земље. Американци су у ваздушном боју изгубили пет авиона P-38 Lightning.

Америчка комисија је дошло до закључка да су у овом инциденту у класичној ваздушној бици оборена два америчка авиона, док је један оборен дејством средстава ПВО са земље. Совјети су по овим изворима имали четири изгубљена авиона.

Генерал Вилсон, главнокомандујући савезничких снага на Медитерану, после инцидента је морао да одлети у Софију и лично се извини маршалу Толбухину, команданту Трећег украјинског фронта. Званични амерички извори и данас наводе да су пилоти погрешили у навигацији, па су уместо немачке колоне Групе армија „Е“ у клисури Ибра, напали црвеноармејску колону у долини Мораве. Међутим, извештаји истраге Црвене армије из 1944. показују да Руси у то објашњење нису веровали. Сведок битке, руски пилот Борис Смирнов, у мемоарима открива да је у олупини америчког авиона пронађена мапа на којој је град Ниш означен као прави циљ напада. Командант америчке 82. ловачке групе која је одговорна за овај напад, пуковник Кларенс Едвинсон, тихо је премештен у базу ван Европе, али се по завршетку рата враћа у Немачку где је унапређен у команданта 366 ловачке групе у авио-бази „Friclar“.

Југословенска комисија је дошла до закључка да је у ваздушној бици на небу изнад Ниша, учестовало око 30 авиона са обе стране, укључујући ту и америчке бомбардере B-25 Mitchell. Према тим изворима, који су се базирани на изјавама очевидаца овог догађаја, Американци су изгубили седам авиона, од тога пет ловаца P-38 Lightning и два бомбардера B-25 Mitchell. Погинуло је 14 америчких пилота. Међу совјетским пилотима који су погинули у овој бици, налазила се и једна млада девојка-пилот, која је полетела да брани своје нападнуте другове. Остаци погинулих америчких и совјетских пилота су по тим изворима сахрањени у околини нишког аеродрома.

Добар део историчара открива да је права позадина напада резултат неуспешно спроведене тајне операције у режији америчке обавештајне служе ОСС, који је добрим делом пропао услед појаве совјетских снага на овом подручју. Наиме, америчка тајна служба ОСС послала је у штаб Југословенске војске у отаџбини тајну мисију кодног имена „Ренџер" као последњи покушај да спречи комунисте да завладају Србијом. План команданта мисије пуковника Мекдауела био је да издејствује предају немачких снага у Србији ђенералу Михаиловићу, уз обећање да их Американци неће препустити Совјетима. Мекдауел је планирао да немачким оружјем наоружа 300.000 Михаиловићевих бораца.

Споменик погинулим црвеноармејцима у Нишу

Погинули совјетски пилоти су сахрањени испред улаза у бивши нацистички логор, поред жичане ограде. Постављена је пирамидална плоча са уклесаним именима убрзо после догађаја и стојала је ту све до Титовог сукоба са Информбироом.После тога се уклањају многа обележја и споменици совјетским војницима, премештају се гробови са више места у централној Србији у Јагодину, тада су премештена тела совјетских пилота из Ниша у спомен костурницу.

Нормализацијом односа између Југославије и СССР се мења однос према споменицима совјетским војницима по Србији па се у Јагодини поставља плоча са именима погинулим војницима и официрима. Споменички комплекс у Јагодини је обновљен тек 2003. године, а споменик испред логора у Нишу је постављен 2015. године.

Спомених погинулим црвеноармејцима у Нишу

Слободан Ђукић,
Russia beyond