Виолета Блага: Ко то има децу за бацање?

25-11-2014 12:50:48 | | / mojenovosti.com |

Нема дана у недељи, а да се читава Србија не пресамити од бола, због деце која гину по улицама. То личи на прави масакр: Неко да детету кључеве од кола, остави му слободу да иде куда жели и онда, то дете, напијено и разуларено - убије и себе и још пун ауто сопствених пријатеља. Затим се читава Србија чуди: како и зашто.

„Провод“

Када чујем да неко изговори: „Идемо у провод“ – истог се часа најежим и претрнем. Сви добро знамо шта је данас – провод. То је бесомучно напијање у друштву, (и дрогирање) играње по столовима, по дискотекама, клубовима и сплавовима, разуларено понашање, неконтролисано ступање у интимне односе са неким- ко се, ето ту затекао, „има се секс“ – као чиста конзумација и забава, седа се у ауто са непознатима, јури се друмовима до још једног, „бољег места за провод“. Одјури се у смрт. У таму и ништавило.

Ко је за то крив? Има ли једног кривца, кога можемо именовати, или је то ипак нешто за шта смо једним делом - сви криви. Својим чињењем и нечињењем.

Чини се да је читаво друштво подбацило. И то много, бојим се, непоправљиво. Сваки сегмент који чини једну заједницу: и родитељи, и законодавство, дакле, држава, медији, инспектори, полиција и на крају сама деца. Она најмање.


Родитељи


Генерације рођене 50-тих, 60-тих и 70-тих, и ти тада млади људи, морали су да се помуче за своје парченце слободе. Мислило се да су родитељи престроги. Излазило се само викендом.

„Врати се кући до десет“ „Ко је тај што те допратио до улаза?“ „Где си била и с ким?“ „Док те ја храним нећеш изаћи из куће тако одевена!“

Свако ко би закаснио, оглушио се на захтеве родитеља, могао је да очекује да следећег викенда неће изаћи са друштвом. Постојала је казна, незаобилазна и сигурна.

Данас, 2014. године, деца излазе из куће када желе и враћају се – када пожеле. Родитељи их позивају на мобилни телефон да сазнају где су. Некад се јаве, некада не. Одбијају позив.

Данас, 2014. године, родитељи су немоћни. Све им измиче. Деца их не поштују јер немају довољно пара да им дају за провод. Данас родитељи, у немогућности да изађу на крај са сопственим животима и неприликама, одбијају да имају проблеме и са сопственом децом, па их пусте на улицу. И док они зуре у телевизоре, куњају, спавају, чаме ... њихова деца се „проводе“- па сутра –ко жив, ко мртав!

Богу хвала, већина деце се врати у неко доба кући, пред зору, „закуца се“ у кревет, да одмори после дуге и напорне ноћи. Одећа му смрди на дим, алкохолна испарења испуне (момачку или девојачку) собу... Кошмар. Кошмар. Небитно је је ли викенд или радни дан.

Родитељи ујутро оду на посао, ако га имају.

Дете, пође у школу, исцрпљено, неиспавано, а некада није у стању да устане до три поподне. Која школа...

Тако му је то. Сви тако.

„Шта да радим, када СВИ млади данас тако излазе?!“ вајкају се родитељи.

Стварно –шта они могу? У оваквим околностима?

Ништа.


Држава

Оваква држава? Шта она може добро да смисли и спаси нашу децу? Па скоро ништа.

Јер оваква држава није ту да брине о својим грађанима, већ о интересу политичара. Личним, наравно.

Уколико би у Србији постојала одговорна, права држава која је организована на корист њених држављана- онда би несумњиво уочила проблеме, дефинисала одакле извиру и потрудила се да их реши, увођењем закона и прописа. Одговорна држава би сматрала да млади морају бити заштићени од свих искушења која им се (суптилно) сервирају као: забава, провод и стил живота, па би ту учинила кључне кораке.


Кораци за спашавање младих у Србији:

Велико спремање медија. Чишћење из програма свих садржаја који унижавају морал, кваре укус и подстичу недолично понашање. Постављање радне обавезе за медије: да промовишу пристојност, културан говор, позитивне вредности... да снимају емисије у којима је главни лик – поштен човек, који ради, чини добра дела, помаже старима и слично. Данас млада девојка у Србији жели ( и ради на томе) да постане „старлета“ –што је еуфемизам за проститутку, а младић се осећа „јадно“ уколико не вози моћна кола, не дилује дрогу или купује уништено предузеће за динар.

Закони и прописи морају да буду јасни и да се примењују:

Кафане, кафићи, ресторани, сплав-клубови, требало би да раде искључиво до поноћи радним данима. (За регистроване чланове клуба, докле они желе). У тим објектима, малолетник- не би смео да уђе, а камоли да добије алкохолно пиће. Онај ко је пунолетан- не би смео да добије пиће, ако конобар процени да је дотични већ „нивелисан“. Уколико би конобар „превидео“ ниво алкохолисаности младог госта- требало би да инспекција тај објекат затвори на месец дана и наплати велику казну.

Саобраћајне прилике: Држава би морала да поштри прописе за младе возаче и возаче почетнике. Алкохолисани возач би морао да се обавезно одведе у специјализовану установу, на бар један дан. (Свако ко би провео један дан на одељењу за зависнике од алкохола у Ковину- сасвим би другачије усмерио свој живот, по изласку оданде!) Одузимање возачке дозволе на три године. Мера друштвено-корисног рада.

Малолетници не би смели чак ни да шетају улицом без пратње старијих, после 12 часова ноћу. Полицајац би морао да има надлежност да их приведе у станицу и позове родитеље да дођу по дете.

Пре две – три деценије, ако би се млади некуд упутили, у касним вечерњим или ноћним сатима- полицајац би их легитимисао, укорио због скитње и упутио да сместа оду кућама.

Данас, 2014. године, млађи малолетници, деца испод 12 година, бораве у парковима, шетају улицом и у 23 сата, без пратње родитеља. Нико их, чак, не дозива са прозора!

Зар то није занемаривање деце, питам се? Када смо чули да је неки родитељ кажњен јер му је дете затечено на улици, без надзора?

Данас, сутра, ти млади ће сести у поноћ у аутомобил, нагазити папучицу гаса, па у „провод“.

А сутра : Ко жив, ко мртав!

Питам се: Ко у овој земљи има децу за бацање?

Питам се. Вапим.

До неба.

Аутор: Виолета Блага

Извор: Двери