Непознато породично презиме војводе Путника
Мало је познато и да је Радомир Путник био утемељивач војнобезбедносне делатности, каже историчар Александар Животић
Поводом сто година од смрти великог србског војсковође Радомира Путника, у среду је у крагујевачкој Првој гимназији одржан научни скуп под називом „Војвода Радомир Путник – година јубилеја”.
Путник је рођен у Крагујевцу 24. јануара 1847, а о његовом животу и војничкој каријери говорили су Маријана Станковић, кустос крагујевачког Народног музеја који је и организатор скупа, Анђелија Радовић, музејски саветник Војног музеја у Београду, потпуковник Далибор Денда, научни сарадник Одељења за војну историју Института за стратегијска истраживања Министарства одбране, те Александар Животић, доцент на Катедри за историју Филозофског факултета у Београду. Скупу је присуствовао и Зоран Ивковић, праунук војводе Путника.
Скуп је, нажалост, био слабо посећен, а изнето је неколико занимљивих чињеница, од којих би најинтересантнија могла бити та да се не зна које је право породично презиме војводе Путника.
Порекло Путникових је са Космета. Радомиров деда Арсеније дошао је у Војводину крајем 18. века, у једној од сеоба Срба, али се у Белој Цркви, где је одсео са породицом, пријавио као Путник. Историчарка Станковић, која је о овоме говорила, каже да је покушала да сазна које је првобитно презиме Путникових, али да у томе није успела. Једноставно, у Белој Цркви нису имали тај податак.
Путников отац Димитрије вратио се у Кнежевину Србију после 1833, не зна се тачно када. Био је учитељ, а од учитељске плате се у то доба није могло нормално живети, наводи Станковић.
– Путников отац Димитрије имао је највећу учитељску плату у земљи, 150 талира годишње, али ни од те плате се није могло пристојно живети – објашњава ова историчарка.
По завршетку крагујевачке гимназије, Радомир је школовање наставио у Београду, као питомац Артиљеријске школе, коју је завршио 1866, као осми у рангу. Тада, заправо, почиње његова војничка каријера.
– Заједно са краљем Миланом Обреновићем, војвода Путник је најзаслужнији за формирање професионалне војске у Србији – напоменуо је потпуковник Денда.
За начелника Главног генералштаба Путник је именован 1903, али постоје и они детаљи из његове војничке каријере који су мало познати и историчарима и широј јавности.
– Само је негде нотирано да је Путник био и први начелник „спољне службе” Генералштаба, па се може рећи да је он био и утемељивач наше војнобезбедносне делатности – рекао је историчар Животић, напомињући да је регент Александар Карађорђевић, врховни командант војске у Првом светском рату, сменио Путника са места начелника Генералштаба и не обавестивши га о томе.
И сам Александар Бојовић је био изненађен одлуком да замени Путника на најважнијем месту у војсци, каже Животић, наводећи како је регент Александар хтео да се захвали на услузи онима који су му стручно објашњавали војничку стратегију, све са намером да се у Генералштабу нађу људи по његовој вољи, они који ће му бити захвални што су ту.
Војничке заслуге Путника у србско-турским, балканским и Првом светском рату добро су познате, али први предмети овог нашег великог војсковође Војни музеј у Београду је почео да сакупља тек после 2005. године. По жељи Путникове породице, његови лични предмети били су препуштени на чување Србској православној цркви до пада комунизма у Србији. Највећи број предмета био је похрањен у манастиру Жича, а први Путников предмет у Војни музеј у Београду донео је Зоран Ивковић, војводин праунук.
– Нисмо имали ни Путникове, ни предмете Александра Бојовића. Господин Ивковић је био љут када смо 2005. организовали изложбу без предмета његовог прадеде. Он нам је дао први Путников предмет, била је то војводина лична касица – каже историчарка Радовић.
Војвода Радомир Путник је преминуо 17. маја 1917. у Ници. Венце на споменик овом великом родољубу, који краси трг испред зграде крагујевачког суда, у којој је током Првог светског рата била смештена наша команда, јуче су положили његов праунук, представници града, Војске Србије, Удружење потомака ратника 1912–1918. и других организација. Нажалост, и на том месту се окупио мали број Крагујевчана.
Бране Картапаловић,
Политика
