На Телевизији је играо Доситеја Обрадовића, Јована Стерију Поповића, Иву Андрића, Борислава Пекића, краља Александра Обреновића... У позоришту је имао више од стотину улога, а у филму "Турнеја" који се управо снима, Тихомир-Тика Станић појавиће се и као продуцент са својом кућом "Балкан филм".
Каже, помало се осјећа као јунак новог филма, јер је сјајну глумачку екипу, све домаће звијезде, "завео" и повео на пут до Бања Луке, гдје прве клапе падају, док снијег непрекидно веје...
~Сматрате ли да је протекло довољно времена за објективан отклон од свега негативног што се дешавало?
- Мислим да јесте и да је ријеч о филму који уопште не тумачи рат и не сврстава се ни на једну страну. То је прича о два различита свијета, умјетничком и реалном. На овај други, немамо никакав коментар, осим некаквог хуманистичког. Ово је прича о понижењима која рат доноси људима са свих страна и сви актери, било позитивни или негативни, су јунаци, ако се уопште могу дијелити на такве.
Мислим да је напокон дошло вријеме да се о томе проговори. Да није тако и не би било могуће снимати овај филм, а многи су нас подржали. Ова прича не дијели, већ спаја људе. Филм је окупио умјетнике који нијесу оптерећени мржњом. Умјетничко дјело не може се радити без љубави.
~Појављујете се у двострукој улози. Колико је напорно и изазовно бити у једном филму и глумац и продуцент?
- Режисер Горан Марковић понудио ми је да продуцирам овај филм и да играм једну од главних улога. На почетку, прихватио сам да будем продуцент, јер је то за мене био велики изазов, али и зато што се радња филма дешава у Босни, за коју сам вишеструко везан. У прво вријеме, одбијао сам да истовремено глумим. У међувремену, позвали смо Светозара Цветковића. Он је прихватио да буде копродуцент („Тестамент филмсЋ-прим.аут.). Тада сам схватио да, ипак могу и да играм. Када почне снимање, о продуцентском дијелу посла размишља Цветковић и обрнуто. Сада тако и функционише. Светозар и ја се дуго познајемо, професионално смо везани у Атељеу 212, а и блиски смо пријатељи. Имамо апсолутно повјерење један у другог и допуњујемо се.
~Екипу чине велика имена нашег глумишта. То су звијезде бивше југословенске, као и савремене српске филмске сцене. Колико је било тешко окупити их у исто вријеме на једном пројекту?
- Захваљујући ауторитету режисера Горана Марковића, сви су из прве прихватили позив. Планирали смо снимање у вријеме празника, када се углавном у позоришту ништа не дешава. Припреме су трајале годину и по дана. И тада смо већ направили глумачку подјелу. На вријеме смо обавијестили све глумце, па су тако могли да се ослободе неких других обавеза.
~Како изгледа када уклопите њихове изражене умјетничке енергије у јединствену екипу?
- Све савршено функционише. Изгледа да што су већи и бољи умјетници, све су већи професионалци, па има мање проблема. Мање су изражене сујете. Мања је и мука са њима. Нико у екипи нема посебне прохтјеве. Понашају се супротно ономе што се очекује од некога ко има статус звијезде. За ову средину велики је догађај присуство многих актера. Новинари свакодневно интервјуишу, долазе на снимања, фотографишу их... Глумци су са овдашњим становништвом и војском у присној комуникацији.
Они, заиста немају посебних прохтјева и управо то је феноменално, а рецимо, снимамо на минус десет Целзијусових степени. Можда је све тако и зато што су продуценти два глумца, а такође и режисеру Марковићу су родитељи били глумци.
Прије почетка снимања успјешно смо ријешили подјелу улога, а то је већ 90 одсто посла. Иако се као продуценти нијесмо мијешали редитељу. Потрудили смо се да Марковићеве жеље остваримо. Нијесмо звали глумце који имају тежак карактер, већ је у старту критеријум био да је ријеч о добром глумцу и добром човјеку, па тек онда су поштовани сви остали услови.
Чини се да се нијесмо преварили. Најзад, филм је и посвећен глумцима, тако да различитости у јаком индивидуалном приступу и изразу само погодују снимању овог остварења.
~Овдашње читаоце заинтересовала је "Турнеја" јер ће се у Вашем филму појавити Бранимир Поповић, али и млада глумица поникла на цетињском Факултету драмских умјетности - Јелена Ђокић?
- Она је на снимању са бебицом, шестомјесечном Кларом, и та чињеница нас све радује. Свако јутро се окупимо око ње. Трудили смо се да јој омогућимо да снима филм, иако је Клара мала. Јелену доживљавам као члана најуже породице. Дружимо се и приватно. О њој као глумици мислим да је ријетко талентована, и да је велики професионалац.
Бранимир Поповић је једини глумац који је добио улогу и на филму. Он је, подсјећам, већ играо у "Турнеји" у театру. Прикључиће се екипи крајем јануара.
Живана Јањушевић.

Сви на задатку

Тика Станић је рођен у школи у селу Шешковци, недалеко од Бања Луке, гдје му је отац Недељко имао службу, а мајка Грана (рођено Драгнић) је наше горе лист - из Никшићке жупе. Ипак, у његово памћење урезана је Босна, ријека Врбас гдје је рођен и Уна на којој је провео дјетињство и рану младост. Зато не чуди што филм настаје у Републици Српској.
- Овдје сам рођен и одрастао, имам много познаника и пријатеља, кумова, а сви они нам помажу. Чак је и мој брат овим поводом допутовао из Енглеске. Сви су се укључили у комплетан процес, у снимање и организацију - каже Станић.

Глумци први осјете земљотрес

~Након бројних улога у позоришту, шта Вас још инспирише у Талијином храму, иако сте не тако давно (пр)оцјењивали да у нашим позориштима више не вриједе естетски и етички критеријуми достојни умјетности?
- Оно што ме и даље привлачи позоришту јесте изазов новог и новог контакта. У сали су увијек други људи. Постоји неизвјесност и свјежина у понављању истог, а која је у позоришту могућа. Јер, са вама увијек дишу други људи. Не знате ко је те ноћи и из ког разлога дошао у позориште. Такође, оно вам пружа могућност да у себи откријете нешто што нисте знали да можете учинити или да то умијете. Негативне оцјене биле су реакција на изјаве људи који су се критички односили према друштву, политици и свим другим појавама, а занемаривали чињеницу да су и дио тих времена, и да су испливали на површину захваљујући њима, а покушавали су да позориште одвоје од реалности.
Насупрот томе, самтрам да је позориште огледало друштвених догађања. Зато, театар није и не може бити имун на догађања девастације и расула која га окружују. На осипање морала, естетских и етичких вриједности, позориште упозорава прије свих. Умјетници имају интуицију и први наслуте друштвене промјене. Ми прије других осјетимо земљотрес.

Звијезде без проблема

Радња филма "Турнеја" смјељтена је у 1993. годину, најгоре вријеме рата у Босни и Херцеговини. Групица глумаца из Београда, потпуно несвјесна у љта се упуљта, на наговор једног колеге креће у потрагу за брзом зарадом - на "турнеју" по Српској Крајини. Међутим, упадају у срце рата и почињу да лутају од ратиљта до ратиљта, од војске до војске...
Почетак снимања филма "Турнеја" по сценарију и у режији Горана Марковића, већ је изазвао велико интересовање медија са простора бивше Југославије. Црнохуморна прича о сналажењу глумаца ненадано "бачених" у ратом захваћену Босну и Херцеговину доводи пред Марковићеву камеру Миру Фурлан, Славка Штимца, Светозара Цветковића, Јелену Ђокић, Гордана Кичића, Стелу Ћетковић, Бранимира Поповића, Драгана Николића, Јосифа Татића, Воју Брајовића, Новака Билбија, Душана Лакишића, Сенада Башића, Демира Хаџихафизбеговића, Раденка Шејла, Љубишу Стевановића...

Јосиф Татић "живи" лик

Редитељ Марковић, аутор филмова „Национална класаЋ, „Мајстори мајсториЋ, „Вариола вераЋ, „Већ виђеноЋ, „Сабирни центарЋ или „Тито и јаЋ, једанаести играни филм „ТурнејаЋ реализује послије љест година паузе, колико је прољло од филма „КордонЋ који је освојио Гран при на фестивалу у Монтреалу 2003. године.
- "Турнеју" је написао инспирисан стварним догађајем... А, занимљиво је да данас у екипи имамо и глумца који је био актер авантуре. То је Јосиф Татић, који је живи лик из приче и озбиљно "мотри" како све тече - открио је Станић.
Наиме, крајем јануара 1992. године, на дан Светог Саве, представа „Љовинистичка фарсаЋ била је позвана да гостује у Бања Луци. Тада се већ рат распламсао у Босни, а глумци, незнајући љта се тамо догађа, прељли су несигуран коридор. Возач је залутао, и уљли су на хрватску територију. Када су стигли у Госпић видјели су грађански рат изблиза...