Покушај нормирања „новог језика" је политички, односно политикантски пројекат, производ политичке манипулације, а започео је под патронатом једне политичке олигархије, као њен нуспродукт настаје и једино тако може опстајати, саопштила је јуче проф. др Јелица Стојановић са Студијског програма за српски језик Филозофског факултета у Никшићу. Она је поручила да би се од " српског језика једино могло мало побјећи да се напише неки нови есперанто, али ни тада у потпуности, јер је српски језик уткан у духовно и душевно биће Црне Горе".
- Политика је његово једино упориште и извориште, јер нема историјску, традиционално културну и симболичку, у правом значењу те ријечи ни научну, нити језичку заснованост. Шта год да се предузима у покушајима „нормирања", с обзиром да је то пројекат који нема везе са струком и науком, не може се изаћи из оквира српског језика: једно су дијалекатске црте српског језика, друго стандардни српски језик, и писано, књижевно и културно наслеђе српског језика. И гласови с` и з` (типа с`ести, из`ести) као и јотоване форме типа ћерати и ђевојка припадају корпусу српског језика, распростиру се на широким ареалима српског језика од Баније и Кордуна, преко Босне и Херцеговине, југозападне Србије и Црне Горе - казала је Стојановићева, која предаје Историју српског језика и Старословенски језик на одсјеку за Српски језик и књижевност, као и Српски језик на филолошким групама за стране језике.
Она наводи да "ко зна основне чињенице из лингвистике зна да су јотоване форме сј и зј (с`, и з`, типа с`ести, из`ести) алофони, односно контекстуално условљене варијанте изговора фонема с и з, а не фонеме, како се ненаучно представља".
- Самим тим не могу бити дио фонетско-фонолошког система. Приликом стандардизације језика водило се и води рачуна да језик функционише као систем, да буде системски организован, са што мање дублета и изузетака, а тиме и стабилан. Питање је како се у систем може уклопити (осим с` и з`) и јотовање група тј и дј, јер би то подразумијевало увођење и јотованих облика у ријечима, као што су: ћеме од тјеме (ек. теме), ћелесни – тјелесни, ђело – дјело, ђеловати – дјеловати, или ђечак према ђевојчица...
Или би правило подразумијевало још више изузетака. Мудри Вук Караџић је то спознао и уочио - објашњава Стојановићева.
Она тврди да "један апсурд, производ неозбиљне политике, као што је уношење у Устав имена за језик који не постоји, водио је другом апсурду отварању студијског програма за непостојећи језик на фундаменталној научнонаставној институцији - државном Универзитету, који је наметнут и недомјештен науци, која тиме, у том дијелу престаје да буде наука".
- Из њега проистиче и следећи апсурд: примљени су студенати на фиктивни студијски програм, без икакве норме и стандарда за фиктивни језик. Отворен је „студијски програм" на основу обећања да ће се „у међувремену" написати „уџбеници", „правописи", „граматике" за „будући језик", а нико не зна шта би то „будуће", без прошлости, требало да представља - додаје Стојановићева.
Стојановићева је подсјетила да за „обећани датум" Савјет није успио да усагласи ни једну од прокламованих квазинорми, али да је ту, као и увијек, српски језик и његов стандард, и опет, његова злоупотреба.

Не могу им наметати промашаје

- У медијима се, још од уписивања имена за нови студијски програм, могла срести пројекција понеког од надлежних органа, да ће се за предмете, који су са истим називом, настава организовати и тећи заједно. Међутим, студенти су се самим уписом опредијелили шта ће да студирају, а предавачи и сарадници, с обзиром да су примљени и изабрани на Студијском програму за српски, и објављивали радове из области србистике, ни према којем другом програму, или назови програму, немају обавеза, поготово ако је у сукобу са струком, науком и истином - истакла је Јелица Стојановић.
Она оцјењује да "право интелектуалца и научника је да брани и поштује своју професију, и себе као личност, и да тај минимум интелектуалне слободе свака имало здрава институција мора испоштовати и уважити".
- У складу са овим, а и не пристајући да компромитује струку и науку, један број професора је већ одбио да предаје на новопрокламованом студијском програму. Коме се иде за таквим пројектима нека иде, али предавачима и говорницима српског језика, који знају какво благо имају, и знају да чувају и поштују богатство свог језичког наслеђа, нико не може наметати своје промашаје - закључила је проф. др Јелица Стојановић.