Корен србофобије налази се у ширем контексту страха од православља, а у контексту русофобије. Сви геополитички планови који су били намењени за Балкан, а тицали су се нас и нашег народа били су уклињавани управо у том сегменту, да се српски народ и његово национално биће одвоје од православног утицаја. Стереотипи о Србима често су везани за стереотипе о балканским народима уопште, о томе да су прљави, неуредни и да су бољшевички народи, рекао је у интервјуу за "Глас Српске" политички аналитичар проф. др са Филозофског факултета у Новом Саду Љубиша Деспотовић.
Он каже да се тако стереотип о Србима као бољшевицима ширио и развијао брзином светлости, остављао високе учинке, па чак и користио у рату деведесетих на простору бивше Југославије. A, користи се, напомиње, и данас када је у питању отцепљење Косова и Метохије.
Западноевропска медијска продукција, каже Деспотовић, када год је то потребно у припреми значајних догађаја (ратних или политичких), као што је проглашење независности Косова и Метохије, користи неке стереотипе против Срба и на исту матрицу, уз мале измјене, стално постижу жељене учинке.
Колико Центар за историју, демократију и помирење у Новом Саду ради на помирењу у региону?
ДЕСПОТОВИЋ: Овај центар, основан у Новом Саду прошле године, произашао је из Института за историју у Салцбургу, са намером да окупља научнике из региона, првенствено са простора бивше Југославије. У сарадњи са осталом академско-научном заједницом из света и Европе Центар има намеру да отвара она питања наше историографије и да направи једну врсту научног и стручног инвентара свих спорних тачака наше ближе, али и даље прошлости. Тиме ћемо обухватити проблематику не само 20, него и 19. века, јер многи проблеми сежу вековима уназад. Покушаћемо да дамо коректне одговоре на кључна питања, да направимо научну стандардизацију око тих питања и покушамо да остваримо крајњи циљ. То је покушај да на основу базичних нових сазнања радимо на процесу помирења, истичући у нашој заједничкој прошлости оне тачке које могу бити тачке сарадње, али вреднујући на непристрасан начин она болна и трауматична питања која захтевају објективан научни став.
У жижи Вашег научног истраживања била је и тема "Срби и Ватикан"?
ДЕСПОТОВИЋ: На научном скупу у Севиљи водио сам подгрупу која се бавила проблемом синтетичких нација, које су настале у региону, на простору бивше Југославије, Балкана и средње Европе. Мој рад је посебно био фокусиран на Ватикан и римокатоличку цркву, као и њихов утицај на стање НДХ и усташке злочине који су почињени у Другом светском рату. Геополитички концепт Ватикана је од друге половине 19. века потпуно јасно циљао и планирао процес верске доминације на овим просторима, био је усмерен пре свега на померање и потчињавање словенског православног живља. Покушао сам да нађем неку заједничку нит која је стварала синтетичке нације на овим просторима. Римокатоличка црква, првенствено Ватикан, као врх те цркве, потпуно је плански и циљано радио на доминацији на Балкану, користећи друштвено-историјске и политичке субјекте, као и играче на терену који су се током историје појављивали. То су били јавни, као и тајни политички и национални покрети, државе, лидери и војске који су имали аспирације према Балкану и према нашим просторима.
У којој мјери сте успјели да разоткријете историјске митове из региона?
ДЕСПОТОВИЋ: Митологизација прошлости је свакако присутна после Другог светског рата и деведесетих година 20. века на простору бивше Југославије. Новопризнате државе су желеле да на убрзан начин изврше консолидацију како свог државног, тако и ентитетског ткива. У том сегменту митологија и стереотипија имале су свој значајан удео, да хомогенизују те новонастале ентитете, пре свега црногорски и бошњачки, па чак и хрватски, с обзиром на то да је постојала једна врста дисконтинуитета у развоју хрватске државности, (тако да су митологија и стереотипија такође требале да одиграју важну улогу). Планирамо да у оквиру нашег Центра на Дан победе над фашизмом, 9. маја, у Новом Саду организујемо нови међународни скуп "Митови и стереотипи национализма и комунизма на простору бивше Југославије у 20. веку". После тог скупа објавићемо нови зборник радова где ћемо покушати да обухватимо тај нови слој, а онда и да демистификујемо улогу митова и стереотипа, поготово оних негативних који су се ширили о народима који су живели на простору бивше Југославије.
Да ли у оквиру ове институције планирате да покренете питање о Косову и Метохији?
ДЕСПОТОВИЋ: У овој првој фази размишљали смо о томе, али практично је немогуће успоставити коректан контакт са академском заједницом на Косову и Метохији, из простог разлога што нема нити ту врсту научног и стручног публицитета, а нити легитимитета да у учествује у читавој тој причи о демократији и помирењу. Компликација са признањем независности Косова и Метохије је остварена на један потпуно нелигитиман и неправан начин, уз страховите притиске који су долазили из иностранства. Не можемо да успоставимо ни основну комуникацију са том научном заједницом, јер је она сувише оптерећена политичким збивањима са једне стране, а са друге стране насилни чин проглашења независности Косова и Метохије је обесмислио сваки покушај дијалога. Иако смо имали појединачних контаката са колегама са Косова и они сами застрашени тамошњом ситуацијом нису имали храбрости да искораче из контекста притисака којима су изложени.
Гдје је мјесто језика као чувара националног идентитета?
ДЕСПОТОВИЋ: Језик је један од најважнијих сегмената на којима се гради идентитетска подлога и перспектива сваког народа. Срби су имали ту врсту несреће, али и среће, да је то доминантан језик на овом простору. Међутим, несрећа је што је у том снажном процесу, који је подржавао Ватикан и западноевропске земље, дошло до процеса крађе језика и његовог преименовања у нове ентитетске контексте који су настајали. Тако су Срби дошли у ситуацију да почетком 21. века морају да се боре за елементарни опстанак сопственог језика. Да се бране од силних атака који покушавају да потпуно дезинтегришу српски језик и изврше неку стандардизацију градећи нова лингвистичка ткива на оним малим дијалекатским разликама које сваки језик има.
Када је кренула прича о крађи језика?
ДЕСПОТОВИЋ: Прича о крађи језика кренула је у првој половини 19. века, још од Илирског покрета. Лингвистичка западноевропска наука 18. и 19. века је потпуно јасно изрекла свој суд да је штокавско наречје којим се говори на простору бивше Југославије, неоспорно српско. Многи значајни лингвисти тога времена су то потврдили, али Људевит Гај и Јосиф Штросмајер су преко Илирског покрета покушали да изврше темељну ревизију српског језика и његово претакање у нови хрватски садржај. Тај процес се, нажалост, наставио читавог 19. и 20. века да би дошли до ситуације у којој се данас налазимо. Занимљиво је рећи да ова два лингвистичара нису били етнички Хрвати, него су припадали аустро-германском етничком кругу и идентитету. Они су једна врста геополитичке претходнице која је осмислила овај пројекат преузимања српског књижевног језика и његово претварање у хрватску форму.
Да ли су Срби користили погрешне стереотипе из прошлости?
ДЕСПОТОВИЋ: Срби су као народ изашли из 19. века са јасно конституисаном националном државом, али и економским, политичким и демократским стандардима. У Првом светском рату Србија се показала као озбиљна држава, са озбиљном војском, држава која је у једном периоду била екстериторијална, с обзиром на ратне околности, али је измиривала економске обавезе, чак и према окупатору. Србија се тријумфално вратила на свој егзистенцијали простор и била морални побједник Првог свјетског рата. Међутим, Срби су у 20. веку полако, али сигурно, разређивали своју државност, а поготово у другој половини 20. века. Снажна митологизација и прављење негативних стереотипа према четничком покрету, али и према српској националној историји утискивала је у свест младих генерација негативне слике не само о том покрету, него уопште о антифашистичкој борби и покретима на простору бивше Југославије. Чињеница је да је већина европских земаља имала најмање два антифашистичка покрета, од којих је један био антикомунистички. С обзиром на доминацију бољшевичке идеологије која је читавих пет или шест деценија била на овим просторима у свест и идентитет младих генерација, утиснути су стереотипи који су постали системом социјалног подражавања. Зато смо 90-их година изгубили медијски рат, не због тога што наши техничко технолошки и интелектуални домети нису били у сразмери са онима који су били против нас, него зато што смо сами правили страховите грешке на негативним стереотипима који су о нама ширили наши непријатељи, али и ми сами.
Док су се водили ратови у цијелом региону, образовање, умјетност и култура нужно су остали на маргини дешавања?
ДЕСПОТОВИЋ: Врло трусно геополитичко подручје на коме Срби живе утицало је да се од средњег века, па до данас овамо егзистенција и српско обитавање на овим просторима стално учини привременим. Прво због Отоманске империје, а касније због неискреног односа западноевропске цивилизације према Србима у 19. веку, када су почели процеси политичке организације Србије и уопште српских крајева, па читавог простора бивше Југославије и Балкана. Никада проевропске снаге нису у Србији пружиле значајну подршку за модернизацију ових простора. Епска и херојска димензија српске прошлости стално је узимала више маха и добијала на простору, тако да је фокус пажње померан на ратове и њихове последице, не на оно што се назива културом и традицијом.
Велика Британија осам векова континуитета у развоју своје историје, државности, културе, религије и традиције и то је она базична предност коју велики западноевропски народи имају.
Срби су упркос тешкоћама оставили печат на развоју културе?
ДЕСПОТОВИЋ: Срби су живећи и борећи се за голи опстанак вековима уназад трпели велике жртве и губитке и морали да очувају елементарни опстанак. Aли и у тако отежаним историјским околностима дали смо снажан допринос развоју не само властите, него и европске културе и духовности. То се може мерити односом који УНЕСЦО има према културним добрима које је српски народ изнедрио током векова.
Кошмари транзиције
Aутор сте књиге "Одрастање у кошмарима транзиције", заједно са Смиљаном Јововић. Колико тај израз осликава нашу стварност?
ДЕСПОТОВИЋ: Радили смо истраживање 1996. и 1997. године на простору Војводине, покушавајући да сазнамо шта је систем вредности код младе генерације, која је стасавала, одрастала и социјализовала се у времену најжешће транзиције на Балкану. Откриће нас је запањило и задивило, јер се показало да се младе генерације у Србији не разликују битно од на пример оних у Италији, у неким базичним друштвеним вредностима, као што су љубав, здравље, мир, поверење. То је показало да су млади без обзира на све кошмаре транзиције успели да сачувају базичну духовну чистоту и здравље.
