Чајниче, Рудо – Федерални медији, својим „нарицањима и бригом”за хиљаде Срба који „робују”, углавном у Русији, заправо желе скренути пажњу од безизлаза у коме се налази хрватско-мулсимански ентитет и оних четири стотине марака колико се налази у федералном буџету. Смета им изјава премијера Додика који тврди како је Република Српска бољи део БиХ... Све што причају о Србима који „робују” заправо су лажи, или можда боље рећи њихове жеље да то заиста тако и буде, каже за наш лист Бранко Рољић, начелник Општине Чајниче. – Одлазак само пет младића из Рудог на рад у Русију, смета онима који би да од овог места направе тамни вилајет. Ситуација јесте тешка као и свуда у Републици Српској и БиХ. Али уз додатна средства која је републичка влада усмерила у општину можда и тих пет људи неће имати потребу да иду у иностранство. Уосталом они у Русији редовно примају и то добре плате, каже Милко Чолаковић, начелник општине Рудо. Из Чајнича је на привременом раду у Русији тек осамдесетак углавном младих људи, занатлија, који тамо раде последњих пет-шест година. За мало па исто их је и из Шековића. Уместо неколико хиљада како пишу федералци, у иностранству је бар двадесет пута мање Срба. – Сви они отишли су легално и у организацији агенција и људи који их добро плаћају. Па зар мислите да би ти људи „робовали” пет и више година да им није добро. Плаћени су у просеку од 1.200 до 1.500 долара. И то редовно, сваког месеца. Јест да раде много и напорно, али и исплати се. Нико нам се не жали. Значи да им је добро, каже Рољић. Он додаје да је Десимир Међедовић предратни интелектуалац коме у ангажовању Срба за рад у Русији годинама помажу Брано и Неђо Машић. Све се ту зна. Све је што се тиче трансфера и пословног ангажовања тих момака, чисто као суза, опет ће Рољић. Друга страна арбајтовања које би могло да се подведе и под робијање је ангажовање четрдесетак радника са простора бивше Југославије који су крајем маја и почетком јуна ове године, десетак дана провели на берби јагода код извесног Маркуса Форингера, газде одавно познатог немачкој финансијској полицији. Уз обећања да ће имати и добре плате и услове смештаја, у Немачку их је одвео Војислав Дамјановић из Градишке. „После психичког злостављања и израбљивања” , без иједног евра надокнаде за црнчење код Немца, несрећници су некако спасили главу и вратили се кући. Данас ни од Швабе Маркуса Форингера ни од Србина Војислава Дамјановића, ни трага ни гласа. Због потребе за бољим животом и добром зарадом која им је обећана, око осам стотина младих људи из Републике Српске, пријавило се на конкурс кога је расписала фирма „Еко тера” италијанског предузетника Антонија Пелетиерија. – Продавали смо краве и дизали кредите како би платили по хиљаду марака за дозволу за рад у Италији. Свако се радовао путу и доброј заради. Али, ево већ седам година од тога нема ништа. Ни Фуад Туралић, тадашњи министар за економске односе са иностранством, који нам је обећао помоћи, ни Интерпол који је најавио потерницу за Пелетиеријем, ни адвокати које смо плаћали...нико нам није помогао. Срамота је то човече коју само ми Срби можемо поднети. Чуди нас како не одговара ни Весна Старповић представница „Еко тере” у Републици Српској. На тродневном притвору који јој је одређен пре седам година, све се завршило, каже Зоран Ђурић из Котор Вароши, истичући да су мешетари „Еко тере”, од несрећних људи из Републике Српске, али и из Србије, Бугарске и Румуније, пре садам година, украли више од пет милиона марака.