Надежда Петровић је увела српску уметност у савремене токове европске уметности.

Захваљујући њеном духу који је, из мале Србије, стремио модерном свету, али и срећним околностима да се, почетком 20. века, школовала и посећивала ликовне центре Европе, њено сликарство се развијало паралелно са европским експресионизмом.

Сликарство је студирала у Минхену, у атељеу Словенца Антона Ажбеа, знања је стицала и у Паризу, а прву самосталну изложбу приредила је 1900. године у Београду.

Била је професор Академије ликовних уметности у Београду и са писцем Браниславом Нушићем саоснивач "Кола српских сестара" .

До 1912. године излагала је у Србији и иностранству. Приредила је самосталну изложбу у Љубљани 1910. године.

Исте године представила се у Паризу на Јесењем салону и у Загребу у оквиру групе Медулић, а 1911. године  у српском павиљону на Међународној изложби у Риму, на Салону интернационалне уније и поново на Јесењем салону у Паризу.

Критичари су оценили да су поједине слике: "Ресник", "Аутопортрет", "Нотр Дам", "Булоњска шума", равне радовима врхунских европских мајстора тог времена.

У Београду је 1912. године отворила сликарску школу и учествовала на четвртој изложби, а онда је одложила боје.

Током Првог балканског рата била је добровољна болничарка на фронту, да би се српској војсци поново придружила 1913. године, као и током Првог светског рата.

Надежда Петровић умрла је 3. априла 1915. године, у Ваљеву, од последица тифуса.