Старој напуштеној воденици поточари у селу Сасама, која је вијековима мљела жито за мјештане села Прелова, Коритника, Убаве, Халуга и Вишеградске бање, живот је скоро удахнуо Ненад Јовићић Прле из Вишеграда. Након што је остао без посла у предузећу "Вишеградтранс", Прле се сјетио старог млина, закупио га, засукао рукаве враћајући му првобитни сјај. - Кад је захучала вода у бадњевима, зашиштао туљак, покренуо се воденички точак и заклопарала чекетала, није било срећнијег човјека од мене - прича с ухићењем Ненад, стресајући брашно са бијеле млинарске капе. Посла за сада нема пуно, јер је све мање њива засијаних пшеницом и кукурузом у вишеградском крају. - Донесу сељаци yачић пшенице и кукуруза, јер је брашно испод воденичког камена укусније од оног из електричног млина. Многи из града дођу да самељу жито па сједе, гледају како се врти точак, чекају да се самеље, завирују ... Ваљда да се подсјете своје младости и друговања са воденицима, јер смо сви ми из опанака изашли - прича воденичар Прле. У Прлетов рај на земљи сврате скоро сваки дан гости из Хотела "Вилина влас" да попричају с њим, попију шљивовицу или окусе парче кукурузног хљеба испод сача, који се ту пред њима пече. - Од како сам отворио воденицу више сам се сликао него укупно до сада у животу. Дођу докони туристи па ме намјештају, те овако те онако, хоће, кажу да носе слику старе воденице и младог воденичара - смјешка се Прле. И Прле, као сви воденичари, узима ујам за самљевено жито "десет од сто ока", а брашно савремено упаковано продаје на вишеградској пијаци за кукуруз, качамак и цицвару. Топла вода Воденичар се хвали да се једино точак његове воденице покреће топлом водом која истиче из извора Вишеградске бање, удаљене само два километра .