Др Радован Караџић био је и остао симбол отпора са свих страна угроженог српског народа, не само у Босни и Херцеговини, него и у васцијелом српству. Вјерујем да ће историја коју тек треба написати рећи да је др Радован Караџић као предсједник Републике Српске спријечио да Срби по трећи пут у 20. вијеку буду затечени на спавању и геноцидно сатрвени, као што им се то десило током претходна два рата. Као историчар желим да нагласим - у егзистенцијалним ситуацијама нема "командне одговорности", јер је сам народ командант своје судбине.
Др Караџић као ратни предсједник Републике Српске правио је и грешке, али ко то може потпуно контролисати ћуди грађанског рата. Његов историјски промашај је што је слушао неке идеологизаторске савјете Запада, миротворачко дозивање од стране Слободана Милошевића и глас западњачке "неруске" Русије Јељцина и Козирјева. Његов је промашај што није побједу народа, која је била извјесна, довео до краја.
Поновио је српску наивност краља Александра, кнеза Павла, генерала Михаиловића...
Историја ће рећи: Караџић и његов српски народ су жртве бјелосвјетске завјере, иза које се крије Ватикан и западна политика уклањања Срба као "стварног или потенцијалног упоришта Русије". Калкуланти су при томе рачунали да Јељцинова Русија и не зна ко су Срби, па је у својим неоснованим политичко-теоријским уравниловкама правила "дипломатске еквидистанце", мијешајући "бабе и жабе". Неки кругови у Москви ни данас не знају право стање. Да знају не би дозволили да хашки трибунал прогони жртве, оне који су гинули са Русијом на усама, а оставља на миру геноцидне убице. Да зна помогла би Србији да се извуче из стања малодушничког покајништва, да економски стане на ноге, помогла би јој да добије ратне репарације за Други свјетски рат (од Њемачке и насљедника НДХ) и за НАТО агресију 1999. године, коју је дозволио и Јељцинов режим.
Жао ми је што је др Караџић допао Хагу, симболу слуганства према западној непринципијелној политици. Посебно ми је жао што ће и ова српска жртва компромитовати васцијело српство, и за ову и за будуће генерације.
Несумњива је намјера калкуланата да се, као и у случају инкриминација Милошевића, Младића, Шешеља и других, промијене односи између узрока и посљедица, убице и убијеног. Није ли стога крајње вријеме да се престане са додворавањем ономе који ти све одузима, чак и свету земљу? Није ли крајње вријеме да се Србија и српство безрезервно наслоне на онога који ти пружа подршку, који те јединој може спасити, према препорођеној Русији, која је примјер склада традиције и нових вриједности.
Наглашавам, све ово што нам се дешава крије један подли циљ - пребацити одговорност на жртву, и за НАТО агресију и за геноцид током Другог свјетског рата. Све су ове ујдурме резултат потајног договора "америчке батине" и ватиканске памети.
Вјерујем да је Запад до краја компромитовао своју наводно демократску и хуманитарну мисију, огадио нам Европску унију. Вјерујем да послије хапшења Караџића неминовно долази до промјене односа партијско-политичких снага, јер су идеолошки и морални резони коалиционара доведени до потпуног сумрака, до раскола на нивоу свих сљедбеника.
Мислим да Радован Караџић треба да да само једну изјаву, изјаву која ће подићи на ноге васцијели српски род. Нека буде што бити не може!