Физички напад на Велимира Илића, лидера Нове Србије и једног од лидера опозиције у Србији поставља пред целокупну српску јавност низ незгодних питања: Да ли смо се опет вратили у она ратна времена када је режим на представнике опозиције слао батинаше?

Да ли је батинаш који је насрнуо на Велимира Илића неко ко има јасне наклоности према одређеним политичарима и јавним личностима које су познате по јавним испадима и ширењу говора мржње? Да ли су те личности подстрекачи оваквих батинаша и њихови идеолошки инспиратори?

Да ли је медијска хајка против опозиције у Србији попримила толике размере да је сасвим нормално да на улици батинаши насрћу на лидере опозиције?

Да ли је тренутак када Србија незаустављиво хрли ка Европској унији постао и тренутак када су батинаши поново легитимно средства политичког обрачуна са неистомишљеницима?

Добро је што су све структуре политичког живота, и власт и опозиција реаговале саопштењима и осудиле овај чин. Ипак, да би се владајућим странкама и њиховим портпаролима поверовало да стварно осуђују напад на Велимира Илића потребно је да у брзом поступку испитају ко је батинаш који је физички врло спреман и обучен да насрће на представнике опозиције, који су његови мотиви и ко му је испиратор или наручилац овог напада.

Ако се све као и до сада заврши са истрагом која је у току онда је време да сви схватимо поруку која је стигла на двадесетогодишњицу оснивања Демократске странке и у тренутку када та странка држи сву власт у Србији.

У зависности од начина на који ће актуелна власт реаговати грађани ће је разумети или као дозволу за увођење батинаша као легитимног средства политичког обрачуна или као наук налогодавцима да батина увек има два краја!