Вишеград – Милован Марковић звани Џиџо, и данас као пензионер, са сетом посматра, са брда Тетребице столетне борове изнад Црнчића.

Све је овде толико остарило, да напросто жали за прошлошћу. И проваљени кровови на шталама, затрпани трапови, напуштене куће широм отворених прозора, нахерене и полутруле ограде од боровине, а посебно људи, те воћњаци које је прекрио лишај и маховина.

Гледа тако Милан и присећа се некадашњег живота на селу, пуних кућа, торова са овцама, пролећних радова у њиви, летњих моба и кошевине, зачињених веселом и раздраганом песмом момака и девојака.

Присећа се, као да је јуче било, како у рана пролетња јутра према густим боровим шумама Тетребице крећу бројни смолари са алатом на раменима да пре сунца заврше посао, и онда се врате кућама да обављају свакодневне сеоске послове.

– На стотине људи после другог светског рата из готово свих села вишеградске општине, па све до 1977. године сезонски је радило на смоларењу. Сељаци су остављали редовне послове на њивама и ливадама и сакупљали смолу у шумама за „жив динар” који им је помагао да прехране вишечлане породице, прича Милован који је и сам био смолар и друговао са смолом и боровима.

Да би се из столетних стабала црног бора исцедила смола, која је била потребна хемијској индустрији „Терпентин” у Вишеграду, требало је на столетним стаблима направити својеврсну „живу рану”.

– Специјалном алатом се прво гулила кора све до белине, величине два длана. Затим се смоларском секиром, у облику куке, попречно правио прорез до сржи стабла у облику окренутог полумесеца. Потомсе стављао савијени лим у облику чесмице, а испод њега ексер на кога се причвршћивао печени земљани лончић у кога се скупљала смола, објашњава Милован, показујући нам давно зарезане борове из којих још цури смола, за којом одавно више нема потражње.

А да би се са смолом напуни један лончић од 250 грама требало је скоро пола месеца. Па кад смола прекипи, смолари би организовали акције њеног истресања из лончића у специјалне канте.

– Желећи да што пре заврше сакупљање смоле, смолари су на тим пословима ангажовали све радно способне чланове својих домаћинстава. Смолар би скидао лончиће са миришљавом смолом, а онда посебном кашиком их празнио у канте, које су након тога товарене на коње и одвожене до првог раскршћа, потом воловском запрегом до пута, па камионима до Фабрике „Терпентин” у Добруну, која је касније премештена у Вишеград, присећа се стари смолар Милован.

У вишеградском крају људи су се смоларењем почели бавити 1915. године. После 1949. године смоларење узима маха у свим оделима тадашњег Шумарства. Постојала је такозвана немачка метода смоларења, којом се стабло рањавало уздужним исецањем коре, те француска метода по којој се резало попречно у етапама.

Смоларило се од марта до октобра, у коме је учествовало и до 200 смолара. Сваки од њих је имао своју дионицу са тачно нумерисаним бројем борових стабала. И данас се многе шумске косе и пропланци називају Марића дионица, Шимшића пропланак, Тасића брег...

Прича се да је први смолар у овим крајевима био Милорад Марковић из Дубова, а затим следе Вукоман Савић, Стјепан Шимшић, Илија СтијепићЧакмак, па Васо и Влајко Шимшић, Мирко и Обрен Тасић. У књигама је забележено да је први пословођа на смоларењу био Жарко Стијепић из Црнчића.

На обронцима брда Тетребице и данас живе столетни борови из чијих начетих вена још цури миришљава смола.