Микајло Шимшић из Станишевца код Добруна надничар и заборављени борац чије је јунаштво овековечено у филму „Лепа села лепо горе”, не престаје да сања пријатеље настрадале у тунелу Бродар.Филм „Лепа села лепо горе” памти се по сценама страдања српских војника, снимљеним по истинитом догађају из септембра 1992. године у тунелу Бродар, на путу према Рудом, уз само ушће реке Лим у горње Дринско језеро. У филм Срђана Драгојевића, по роману Вање Булића, уткана је и исповест Микајла Шимшића, једног од преживелих српских бораца у тунелу Бродар.Те прве ратне године, двадесетогодишњи Микајло је неким чудом или можда захваљујући необичној храбрости преживео девет дана пакла у тунелу Бродар. Нажалост, четворица његових другова нису се спасли. Присећајући се тих тешких ратних дана, Микајло каже да је изашао из тунела са 25 гелера по читавом телу. И након што је мало прездравио, поново се вратио на ратиште, на коме је остао све до последњег ратног дана. И сво то време је, вели, користио сваки допуст између редовних смена на ратишту да прво оде до Бродара, запали свећу својим друговима Новаку, Владану, Стеву и Миловану, па тек онда кретао кући пешице према Вишеграду, па даље до свог села Станишевца, изнад манастира Добрун.

И сваки пут кад би наишао поред пријатеља и сабораца чуо би биране речи похвале „како све до Романије нема већег српског јунака”! У Станишевцу би га дочекивали отац, мајка и сестра, видали му ране, молећи га да се ожени и окући, да се мало одмори од ратишта и пушке.

А он би на све то одговарао: „Ко ће бранити државу”, враћајући се на прве борбене линије.

Многи би помислили да је Микајло након рата „далеко догурао”, макар до Бањалуке, неког посла и прикладног стана и да га обавезно позивају на свечане пријеме поводом значајних датума у Републици Српској.

Нажалост, ништа од тога. Јунак из тунела Бродар данас надничи по земљи Србији. Комшије кажу да му је умро отац, мајка се мучи сама на имању, а он ни жене, ни посла, ни нормалног живота!
– Као да је јуче прошао кући, можда је и данас горе, само како то сазнати кад нема ни мобилног, а у кући му не ради телефон – причају нам комшије.
Кренусмо старим макадамским путем три километра изнад манастира, па у наставку још четири пешице до Станишевца. Успут срећемо старину који кратко одговара: „Није тамо Микајло, отишо јутрос у Србију да надничи, али тамо му је мајка, сама у оној старој кући што се накривила од старине!”

А испред куће Шимшића Милка (61), прво се уплашила да се што није ружно десило Микајлу, а затим отвори душу:

– Кад је изашао из тог тунела, довезли су га у вишеградску болницу где сам га једва познала. Девет дана су около њих заробљених у тунелу падале бомбе, био је сав поцрнео и крвав. Ех кад се сетим, још не могу да заспим а да ми та слика не изађе пред очи – прича Милка, додајући како му ништа нису дали, ни медаље ни паре, а ни посла.

– Заборавили га сви. А говорила сам му ја, само ме није хтео слушати, веровао људима и у њихове приче – изрече Милка сузних очију. Рече да њен Микајло тренутно ради код газде Сретена Курчубића, у подзлатиборском селу Крива Река, надомак Мачката, путем према Ужицу.

Два дана касније обресмо се тамо да попричамо са заборављеним јунаком.

– Да, да, код мене је Микајло у надници. Радник без мане. Ту је сезонски, ради у њиви, у штали, кланици и сушари. Спава где ми, једе што и ми. Толико смо навикли на њега да је као део породице. Знамо за његово ратно страдање, о чему нерадо прича – вели газда Сретен, позивајући Микајла са оближње њиве.

Пред нас изађе висок и стасит момак, са длановима огрубелим од рада, ведрог осмеха.

– Немојте само много питати о тунелу, јер сам га поново почео да сањам. Испричао сам ја то у детаље једном, али су то у филму другачије приказали. Девет пуних дана и ноћи око нас је била крв, барут и смрт којој смо неким чудом ипак умакли – каже Микајло.

Прича нам како је 9. септембра 1992. године део вода треће чете Дринског батаљона чувао мост испред тунела Бродар, да би спречили муслиманске војне јединице да пређу на десну обалу Дрине и Лима. Четвртог дана страже на мосту, у кањону Дрине све је одједном прокључало. Седморица српских војника нашли су се у клопци и једини спас им је било повлачење у полукружни тунел Бродар, дуг 97 метара.

Са обе стране тунела опколили су их муслимански војници. Тако је започео деветодневни пакао за српске младиће Микајла Шимшића, Слађана Симића, Новака Арсића, Владана Гавриловића, Стева Панића, Милована Лучића и Станка Маћашева.
Пуних девет дана и ноћи са обе стране тунела падале су бомбе, бојни отрови, зоље, снајперски меци. Девет дана су били без хране и воде, без секунде сна.

– Милован и Владо су рањени од гелера, да би нам умирали на рукама. Новак је био тешко рањен, и кад је осетио да умире, пуцао је себи у слепоочницу. Стеван је остао у тунелу поред свог побратима Милована, да чува његово мртво тело, и на крају су га муслимани зверски убили. Нас тројица смо кренули у смрт, али смо неким чудом остали живи. Слађан је после погинуо – збори тихо Микајло и додаје да је било најгоре кад се Новак убио: „Они певају испред тунела, а Новаку тече поток крви из главе…”

Прича нам како је након рата тражио неки посао, али су му сви одреда казали да нема!

– Почео сам од надничења да правим кућицу близу Вишеграда, да се мало скрасим, али стигох до крова и даље понеста пара. Па кад почеше у општини тражити за пројекат и неке дозволе, ја опет пут под ноге па у надничаре – с горчином говори Микајло.

Питамо га да ли га је неко кад позвао да прими какву медаљу, или да бар погледа филм „Лепа села лепо горе”, а Микајло се кисело насмеја: „Никад, нико и нигде! Само је онај новинар Вања Булић дошао једном код мене кући. Ма, не тражим ја никакве награде, него тражим да ми само мало помогну, да ми бар дају те дозволе за кућу, на вересију, да ме мало причекају, јер ја три хиљаде евра не могу избројати из рукава”, изрече Микајло, осетивши „да се много распричао”, па уз стисак руке без речи оде у њиву и настави са започетим послом.

Ој, тунелу...

Испред тунела Бродар стоји скромна плоча са именима четворице погинулих младића, на којој пише: „Ој, тунелу, твојега ти мрака, што не лијечи ране од јунака”. На зидовима тунела остали су трагови ове ратне битке, а на изласку је и спомен-плоча са сликама и именима докторке Стојане Јојовић и медицинске сестре Љубице Кастратовић из Рудог, које су погинуле од муслиманских бомби, у покушају да укажу помоћ опкољеним и рањеним борцима.

Нико се није сетио Микајла

Познаваоци седме уметности тврде да је филм „Лепа села лепо горе“ видело више од 20 милиона гледалаца широм света, да је продат велики број дивидија, те да је филм добро примљен у Београду, Загребу и Сарајеву. Многи тврде да је оборио рекорде и по гледаности и по заради. Ни на једну од пројекција није позван Микајло Шимшић.