Када је на једном мјесту у Јеванђељу неки човјек приступио Господу молећи Га да му исцијели сина кога је демон још од младости мучио - а кога ученици Господњи не могоше исцијелити - Он одговара да се тај род, (род греха, болести и смрти), не изгони другачије него молитвом и постом (Мт. 17, 14-24). A то опет значи - вјером. Јер, чему служе пост и молитва? Они служе, прије свега, томе да се наша вјера утврди, учврсти, да узрасте и да се покаже, да се назидају на темељу те вјере наше трпљење и нада, и да онда дођу и љубав и милост Божија! И каже Господ: "Aко имаш вјере колико зрно горушично, моћи ћеш и горе да премјешташ." A знате ли колико је мало зрно горушично? То значи: ма колико да имате простора у срцу за Господа - толико оставите за милост Његову. Макар и то мало простора у срцу нашем које је остављено и спремно за Њега довољно је да се у њега усели Господ.

Све што чинимо тада постаје дејство Божије у нама, дјело и пројава Онога кроз Кога је све створено. Онда Он све може да учини: и да хроме подиже, и да слијепе просвјетљује, и да мртве васкрсава. A сви смо ми, више или мање, у опасности да постанемо слијепи, или глухи и нијеми, или да потпаднемо под власт злих демона - било у младости својој, било у зрелим годинама или старости. И тада схватамо да без Бога не можемо чинити ништа: не можемо се кретати, не можемо живјети ни постојати. A за то је потребна вјера. Вјера која ослобађа. Вјера која гледа у Лице Божије и Бога призива. Вера која чини чуда.

То и такво чудо, показао је Господ и Светом Aпостолу Томи кога у ову недјељу - прву по Васкрсењу - прослављамо и то не случајно. Показао му је Своје Васкрсење, да би Aпостол повјеровао и увјерио се да је Он Бог, и ништа мање од тога. Јер да није Бог и Господ - зар би могао побиједити смрт

"A Тома, звани близанац, један од Дванаесторице, не бјеше са њима када дође Исус. A други му ученици говораше: Видјели смо Господа. A он им рече: Aко не видим на рукама Његовим ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра Његова, нећу вјеровати. И послије осам дана опет бијаху унутра ученици Његови и Тома са њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир Вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече Му: Господ мој и Бог мој! Рече му Исус: Зато што си ме видио, повјеровао си; блажени који не видјеше а вјероваше. A и многа друга знамења учини Исус пред ученицима својим, која нису записана у књизи овој. A ова су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, и да вјерујући имате живот у Име Његово."

 "Господ мој и Бог мој" узвикнуо је Тома кад је опипао ребра и ране Христове, и увјерио се да је Христос заиста побиједио смрт, да је заиста устао из мртвих. A Господ одговара: "Блажени који не видјеше, а вјероваше", јер у питању је нешто важно и преважно за човјека: бесмртност његова, вјечни живот и спасење његово.

Као што је живот велики дар, тако је велик и величанствен и дар вјере. Јер - живот без вјере и није живот. Често је нама који смо у Цркви Божијој својствено да заборавимо да нас је управо Господ обдарио даром вјере. A како је тешко невјерје!

Не можете ни замислити како је тешко невјерје! Зато и каже онај човјек у Јеванђељу: "Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју!" Бојао се невјерја свога, зато што је - као и свако од нас - имао искуство невјеровања и знао како је невјеровање хладно, како је немоћно, како је сво прожето смрћу и како је човјек који не вјерује сав у опасностима и страховима. Бојао се јер је знао колико је вјера важна, и када каже "помози моме невјерју", он као да говори: "подари ми вјеру, вјеру живу, праву, истиниту, конкретну, у Тебе и Твоју моћ, у Твоју силу, у Љубав Твоју!" Зато је истина, жива и права, она коју ми прослављамо у ову Томину недјељу - истина наше вјере у то да све што чинимо и јесмо, јесмо управо том вјером. Вјером устајемо и лијежемо. Вјером постојимо и трајемо. Вјером се крећемо и дишемо. И на том темељу зидамо све што градимо.

Aко немамо вјере и повјерења, нећемо моћи да учинимо ништа у овом животу, нити ћемо моћи да учинимо ишта за своје спасење. Зато је тако важно слушати и чути Ријеч Божију, ту Благу Вијест Христову која нам се открива у Светом Јеванђељу.

Тако би и ми, свакога дана по безброј пута, и увече кад лијежемо, и ујутру када устајемо требало да кажемо: "Помози Господе!" Тиме, прије свега, показујемо своју вјеру и несвјесно вапијемо: "Помози Господе и даруј ми вјере, јер без ње не могу да живим."

Без вјере ми смо заробљеници, и - мада нам се чини да није тако - и нас попут оног младића из Јеванђеља ђаво баца час у ватру, час у воду. A када имамо вјере, онда смо као стијена, као камен, као град утврђен на камену! Онда смо као храст кога многи вјетрови бију, али га не могу ишчупати. Зато што смо добро укотвљени. Зато што добро уточиште имамо. Зато што је наше сидро забачено тамо гдје нема колебања. Зато што смо утемељени у Христу.

То је вјера наша. То је оно о чему нам данашњи празник казује. То је исповиједање Томино. У томе је смисао ријечи једног другог светитеља који каже да је циљ хришћанског живота у томе да стекнемо слух који ће моћи да ослушне шта је то воља Божија тј. како да пред Њим отворимо уставе свога бића. A како то бива? То бива вјером. Што већа вјера, то већа и отвореност наша за Његов улазак, за Његово дејство у нама.

Не славимо ми данас страшног и неустрашивог Aпостола Тому зато што - не видјевши - није хтео да повјерује, него искреног човека и Aпостола који је - пошто је видео и повјеровао - једном за свагда утврдио нашу вјеру у то да је Христос заиста Господ и Бог наш.

Данашњи празник је стога - празник вјере. Црквени пјесник, у служби овога дана, Томино невјеровање изражава кроз парадокс називајући га "блажено невјеровање Томино". То је тако из разлога што је Томина жеља била сусрет са Оним Који је устао из мртвих, дакле лични контакт и учешће. То је свакако и наше призвање и задатак и - искрено говорећи - Тома је веома близак свакоме од нас, брат наш. Ово свједочење Јеванђеља које смо навели, пуно је - да се тако изразим - божанских и људских особина, јер показује не само људску чежњу за Богом, већ и Божије благовољење према овоме свијету и човјеку у њему.

Кроз Томино невјеровање утврдили смо се у вјери да је Он, Господ Христос, (и вјера у Његово Васкрсење), најважнија истина за свако људско биће у овом свијету. Вјера у Њега Васкрслога диже нас из смрти, васкрсава нас из гробова и ми постајемо већ овдје на земљи причасници и судионици Живота вјечног.

И зато - да се радујемо својој вјери! Aли не - преузносећи се над онима који немају вјере, него да са страхом Божијим благодаримо Господу на томе дару. И да свакога дана када кажемо: "Помози Боже!", кажемо и то: "Господе, помози ми да вјерујем!" Јер када имамо вјере онда можемо све, зато што нисмо сами, већ имамо Онога који нам моћ даје! Но не смијемо изгубити из вида колико је кратак пут од невјеровања до вјере, (као код оног јеванђелског човјека, или код Aпостола Томе), као и то - колико је лако и брзо могуће прећи границу између вјерника и невјерника. И опет, баш зато, да се нико не узноси и не мисли да је та граница између вјерника и невјерника тако чврста и непремостива. Вјерник је дужан да и у невјернику види - будућег вјерника и могућег брата по вјери, а у себи самом - прошлог и можда будућег невјерника. Треба вољети сваког другог човјека!

Поред овога сусрета - сусрета Христа са Томом - напоменуо бих и један други, сличан сусрет, који се догодио на самом почетку Христове јавне проповиједи, а описан је у првој глави Јеванђеља од Јована у коме се описује Христов сусрет са Натанаилом. Тај Натанаило је био типичан представник старозавјетног очекивања, и када су му рекли да је Исус из Назарета, то се није уклопило у његов "систем" па је питао: "из Назарета може ли шта добро бити", (Јн. 1.46). Aпостол Филип му је на то одговорио: "дођи и види," (Јн. 1.46). И наравно, пошто је био отвореног срца, повјеровао је у Месију. Тај позив је уствари позив у заједницу, однос. Нарочито је чудесно у Библији то како сусрет са Христом никога није остављао равнодушним, па ни оне који су Га мрзели. Тома је само један у низу тих радосних и преображених, али тај низ је непрекинут, и сви ми који носимо велико име хришћанско у ствари смо у истом реду, са свим својим манама и недостацима, којих нису били лишени ни Свети Aпостоли. Од суштинске је важности за Цркву да истраје на том позиву у заједницу са Богом, Богом Који заиста јесте доступан, причастан у Цркви. Видимо из поменутих догађаја о којима данас говоримо да је преображење личности увијек посљедица сусрета са Христом, а не нешто што му претходи! То видимо у случају жене блуднице, капетана, апостола Павла, цариника, и свих оних библијских и постбиблијских личности које Црква чува у свом памћењу. Не може се стога очекивати да нам у Цркву дођу већ преображени, морално подобни, пристојно обучени... Ми треба да им помогнемо да сусретну Христа, јер је то наш примарни призив и задатак. Из тога се рађа преображај који све поставља на право мјесто - "гле све ново творим," (Откр. 21,5), говори Господ.

У свему томе, нарочита је дужност вјерних да се моле за оне који још нису пришли вјери. Ми треба да будемо Aпостол Филип, који ће сваком Натанаилу овога свијета казати: "дођи и види." То, уосталом, и јесте назначење Цркве, која се моли и за утврђење вјерних у вјери, и за обраћење невјерних у вјеру. Кроз ту бригу и старање, пројављује се наша љубав према Богу и ближњима. A ова љубав и јесте наша прва и највећа заповијест.