Пре 34 године, 12. марта 1976. одржана је прва седница Управног одбора тек основане Задужбине Иве Андрића, а данас је Задужбина обележила 35 година од смрти нашег првог и јединог нобеловца који је преминуо 13. марта 1975.

Управник Задужбине, књижевник и дипломата Драган Драгојловић подсетио је да ће идуће године бити пола века откако је Андрићу додељена Нобелова награда за књижевност и тај јубилеј ће бити обележен низом манифестација.

Задужбина очекује да ће бити завршена библиографија са 10.000 јединица у електронској форми коју ради Библиотека Матице српске.

Задужбина се нада, рекао је њен управник, да ће Србија препознати значај овог пројекта и финансијски га подржати, јер Задужбина се све време финансира сама, из прихода од ауторских права.

Драгојловић је навео да се у просеку сваке године прода од 10 до 15 ауторских права за Андрићева дела у земљи и свету, да је још највеће интересовање за роман "На Дрини ћуприја" и новелу "Проклета авлија".

Он је скренуо пажњу да се Андрићева дела преводе не само на језике земаља које су нам удаљене као Кореја, већ и на језике мањих народа.

Тако су у Шпанији, поред кастиљанског и каталонског, недавно преведена или се управо преводе на баскијски и галицијски.

Ове године се укључила и Летонија где ће први пут бити преведени "Знакови поред пута". Ова популарна збирка сентенци управо се први пут преводи и на румунски језик.

Драгојловић сматра да је вредан пажње податак да је графички атеље "Дерета" продао 5.000 примерака "Ћуприје" на енглеском језику и зато се он залаже да се нађе издавач у Србији који би објавио преводе на немачки и француски који би се продавали у Србији .

Он се пожалио да се у земљи продају пиратска издања Андрићевих дела, али Задужбина је немоћна да томе стане на пут.

Драгојловић сматра да се у бившим републикама Југославије мање објављује Андрић, него што постоји интересовање за њега, јер када су 2004 у Хрватској и Словенији штампали киоск издање "Ћуприје" продато је за једну седмицу 186.000 примерака у Хрватској и 50.000 у Словенији.

Говорећи о активности Задужбине, Драгојловић је навео да њен сајт ( на српским и енглеском) има у просеку 15.000 посета, да стижу стотине упита на мејл на које се одговара .

Научницима који се обраћају Задужбини са захтевом да користе њену грађу и библоиотеку, нуди се стручна помоћ, а постоји и гостинска соба у којој је боравак бесплатан.

Задужбина сваке године објављује годишњак "Свеске" и до сада је штампано 26 бројева овог јединственог часописа посвећеног једном писцу и дистрибуира га славистичким катедрама и библиотекама у свету.

Новоизабрани председник Управног одбора Задужбине проф. др Радован Вучковић одржао је пригодну беседу насловљену "Трајност Андрићевог дела" у којој је дао стручно доказане разлога што је Андрићево дело "изборило за себе висок статус трајног постојања".

Поводом 150 година од рођења руског приповедача и драмског писца Антона Павловича Чехова (1860-1904) Библиотека Матице српске приредила је изложбу која траје до 16. априла.

Поставком су обухваћена многобројна издања Чеховљевих приповедака и драма, као и избор литературе о његовом животу и стваралаштву.

У пратећем каталогу изложбе наведени су изводи текстова које су о Чехову написали Олга Л. Книпер, Лав Н. Толстој, Константин С. Станиславски, Иван А. Буњин, Максим Горки, Александар И. Куприн, Владимир Набоков, Виктор Шкловски, Томас Ман, Исидора Секулић, Симо Матавуљ, Велибор Глигорић, Јован Христић, Зоран Божовић, Милосав Бабовић, Михајло Пантић, Никита Миливојевић и Жан Вилар.

Чехов је рођен 1860. године у украјинском граду Таганрогу. Прву збирку приповедака, "Мелпоменине бајке", објавио је 1884. године, а четири године касније додељена му је Пушкинова награда.

Рано оболео од туберкулозе и живот је практично провео по бањским лечилиштима широм Русије и Европе. Умро је 1904. у немачком санаторијуму Баденвајлер.

Чехов се сматра писцем који је у свом опусу установио готово све облике модерног кратког приповедања.

Написао је више од 500 хуморески, анегдота, цртица, кратких прича и новела, лирских драма и једночинки, којима је, како у избору и грађењу ликова, тако и у конципирању и третирању фабуле, направио велики заокрет у руској литератури.

Његове приповетке ("Степа", "Човек у футроли", "Дама с кученцетом", "Чиновникова смрт", "Павиљон бр. 6" и др.) убрајају се у сам врх светске књижевности, а "Галеб", "Ујка Вања", "Три сестре" и "Вишњик" и данас су међу најигранијим драмама на светским позорницима.

Жири за доделу награде за архитектуру Компаније "Новости" саопштио је да је најбоље реализовано архитектонско дело у прошлој години Нова хала спортова у Зрењанину, дело архитеката Борислава Петровића, Ивана Рашковића, Александра Томића и Наде Јелић.

За најуспешнији студентски пројекат проглашен је предлог за ново ромско насеље Марије Благојевић из Чачка.

У образложењу је наведено да је Спортска хала у Зрењанину, у техничко-технолошком смислу, вредно дистигнуће. Објекат је једноставних форми, готово минималистички са наглашеним архитектонским елементима.

Ентеријер је једноставан и елегантан са одличном употребом боје и материјала и здање уноси више стандарде за спортске активности. Објекат је у целости непретенциозан, а убедљив, оценио је жири.

На ауторски конкурс "Новости" приспело је укупно 121 дело, односно 15 реализованих објеката и 106 студентских пројеката.

Жири сматра да су реализовани објекти високог квалитета, да се уз угледне већ афирмисане архитекте појавио и низ младих и да прошлогодишњу продукцију карактерише функцинални приступ, виши техничко-технолошки ниво и сведене форме.

Констатовано је, такође, да је српска архитектура изашла из свог локалног карактера који ју је годинама оптерећивао.

Традиционални Ускршњи сајам књига отворила је у холу Дома синдиката у Београду књижевница Ивана Крсмановић.  

На сајму књига окупило се 50 издавача који ће свакога дана све до Ускрса,  4. априла продавати књиге уз попусте који се крећу од 20 до 50 одсто.

Отварајући сајам, књижевница Крсмановић је рекла да јој је указана част јер је "у минулој години објављен велик број књига писаца женског рода и подсетила да је добитник Нинове награде била је такође дама".

Подсетивши да су између два Ускрса преминула два српска књижевна великана, Милорад Павић и Момо Капор, Крсмановић је констатовала "да ће њихов дух оплемењивати дане многих генерација, обликовати њихову реч и мисао, а њихова дела сведочити о бесмртности љубави".

"Верујем да је уметност, тиме и књижевност, један од начина, један од путева љубави да допре до наших срца, да нам се представи и да нас позове" рекла је Крсмановић.

Она је  позвала читаоце да "прочитају што више страница исписаних срцем, кроз које љубав, лепота и радост живота свакога дана васкрсавају".

У Галерији РТС-а представљена је књига "Народна педагогија" у , у издању наше куће. То је животно дело Јована Миодраговића, истакнутог српског педагога који је живео на међи 19. и 20. века. Аутор је тристотинак радова, већином педагошких и заслужан је за многе иновације у просвети.

Иако бисте на основу наслова могли помислити да је ово научна расправа о васпитавању омладине,није тако. "Народна педагогија" је богата и разноврсна етнолошка грађа о деци и породици.

"Она има све могуће жанрове од малих форми па до највеће. Значи питалица, разбрајалица , дечјих песмица обичаја, игара па до компклексних епских и лирских песама, каже др Мирјана Детелић", научни саветник.

По широко постављеном пресеку народне културе, као и по уложеном ентузијазму ово дело, иако објављено 1914. године припада романтичарском времену које је у историји наше културе започео Вук Караџић.

Академик Никша Стипчевић каже да: "Народна педагогија говори о начину на који наш народ у то доба, претежно руралног типа негује свој нараштај и васпитава своју децу".

"Данас је утолико значајнија, јер Србија није више земља руралног типа, али управо таква Србија урбаног типа запоставља оно о чему је бринуо Јован Миодраговић", сматра академик Стипчевић.

Народна педагогија значајно штиво просветним и научним радницима,али пре свега озбиљно сведочанство о томе где смо били пре стотину година.

Љубитељи уметности имају прилику да до 1. маја у Галерији РТС-а уживају у ретроспективној изложби, у знак сећања на сликарку Бету Вукановић.

На изложби су представљене 34 слике и две карикатуре Бете Вукановић, настале између 1895. и 1962. године (портрети, аутопортрети, пејсажи, ведуте, актови, ентеријери) из фундуса Музеја града Београда, Народног музеја, Историјског музеја Србије, као и из приватних колекција.

Аутор изложбе и текста у каталогу насловљеном "Баварка по пореклу, Српкиња по животу и раду", историчар уметности Никола Кусовац рекао је да је Бета Вукановић својим доласком у Србију унела нове садржаје и нове вредности у ликовни живот и културу у Србији.

"Трагови које је оставила отварајући многе просторе су бројни и дубоки. До њене појаве се може говорити о једном току српске уметности, а од њене појаве о другом. Тај други ток је приближио многе наше уметнике ономе што јесмо, европском начину мишљења и сликања. Она је личност којој ћемо се увек враћати", рекао је Кусовац. 

Према његовим речима, када се сагледа у целини шта је све Бета Вукановић урадила као ликовни педагог и ангажовани друштвени радник, као сликар и утемељивач многих области примењеног стваралаштва код Срба, а посебно запажено као кописта и карикатуриста, онда постаје разумљива и прихватљива оцена да су њеним доласком ликовни живот и култура у Србији добили нове садржаје и нове вредности, у складу са потребама средине и захтевима времена.

У српској историји уметности Бета Вукановић заузима сасвим издвојено место. Рођена је у Баварској, 1872. године.

Удајом за колегу сликара Ристу Вукановића, она је 1898. године стигла, после Минхенске академије и боравка у Паризу, у Београд и од тада је делила судбину са њеним слободном вољом изабраним српским народом.

Путем који је прешла у првим деценијама по доласку у Србију Бета Вукановић је наставила до краја живота, упоредо радећи као ликовни педагог, слика пленеристички или реалистички пределе, жанр сцене обасјане сунцем, портрете, фигуре или ликове из народа сликане у природи.

Сматра се да је у српској историји уметности Бета Вукановић, уз Марка Мурата, најзначајнији и најтипичнији представник пленеризма, док је само у појединим својим делима била блиска импресионизму. Умрла је у Београду, 1972. године, у стопрвој години живота.

У Чачку је отварањем изложбе "С невиних даљина", почела традиционална културна манифестација "Дисово пролеће" којом се ове године обележава 130 година од рођења великана српске поезије Владислава Петковића Диса.

Изложба је замишљена као мултимедијални пројекат и путем панела, аудио и видео записа приказује животни пут великог песника.

Поставку, чији је аутор Оливера Недељковић, отворио је песник Душко Новаковић, председник Одбора 47. "Дисовог пролећа". Аутор изложбе је сликар Божидар Плазинић, а дизајнер Зоран Јуреш.

После Чачка, изложба о Дису гостоваће у Београду, Пожаревцу и Зајечару.

Добитник овогодишње Дисове награде је Саша Јеленковић, песник из Зајечара, коме ће то признање бити уручено на завршној свечаности "Дисовог пролећа" 21. маја у Чачку.

До 21. маја, када се одржава завршна свечаност 47. "Дисовог пролећа", у Чачку ће бити приређено више културних манифестација.

Тако ће 19. марта, издавач "Службени гласник" представити едицију "Великани српске књижевности" у 20 књига, аутора Радована Поповића.

Средином априла предвиђено је одржавање научног скупа о песништву Александра Рустовића, а у мају гостовање руског академика Андреја Базилевског и промоција Антологије српског песништва на руском језику.