Od mnogih uvoznih ili uvezenih tvorevina na ovom prostoru su se izgleda najbolje primili lideri kojih ima svih vrsta i pasmina ali nigde ne videsmo vrlo malo odgovornosti. O starim dobrim narodnim poslovima, poštenju, korektnosti, držanju reči izgleda nema ni govora.
Piše: Gostimir T. Popović, vojno politički analitičar Nema dana a ni sredstva javnog informisanja da se ne pomene termin lider(i) u svim mogućim i nemogućim kontekstima i konotacijama. Lideri ovde sve rade, o svemu odlučuju, oni su ti koji kroje sadašnjost i budućnost, njima (što je izgleda najvažnije) „međunarodna zajednica“ veruje. Do sada smo znali za nekoliko „uzgajališta“ za ovu vrsti ali sva su ona bila van regiona a najbliže je bilo u poznatom zimovalištu u centralnoj Evropi, Garmišpartenkirhenu. Tamo su proklamovane i samoproklamovane kandidate za lideri vodili i posle petnaestak dana vraćali gotov proizvod da usreće narod(e) u regionu. E sada više neće morati da putuju daleko i malo dalje. Uzgajalište lidera treba da se približi narodnim masama i u tom cilju je u (a gde bi drugo) u sred Banja Luke formirana nekakva Akademija za političke lidere. Nije teško da se pogodi odakle dolaze ovakve ideje ali je zaista teško da se zamisli da će ijedan poznavalac političke nauke, teorije i prakse da dozvoli sebi učešće u ovako zamišljenoj farsi. U svim iole ozbiljnijim političkim sistemima nosioci funkcija na određenim pozicijama su DEMOKRATSKI IZABRANE ličnosti a ne oni koje neko priprema i nameće. I tu je suštinska razlika između političkih sistema i mnogih drugih oblika organizovanja. Jedno je sigurno, da su kreatori i upravljači krizom u regionu jugoistočne Evrope (a posebno BiH) neumorni u iznalaženju metoda kako bi izbegli ili, tačnije rečeno, izigrali demokratiju. Stvaranje neke nove kaste, kaste lidera, nam je zaista nepotrebno a na način kako nam prodaju „rog pod sveću“ stvaraju se uslovi da nestabilnost, neperspektivnost i gušenje u živom blatu permanentne krize postanu trajna kategorija, koja nikom nije potrebna ali opstaje. Cenu naravno plaćaju ljudi, od pojedinca do kolektiviteta, pri čemu o njihovim nasušnim potrebama niko ne brine, a najmanje proklamovani lideri.