Створити човјека је довитљива замисао, ал' створити овцу је таутологија
Кажу да је приликом спаљивања на ломачи великог, чешког, религијског мислиоца, филозофа и реформатора, Јана Хуса, једна побожна старица пожурила да на већ запаљену ломачу дода још који суварак. Јан Хус је на ово одговорио "SACRA SIMPLICITAS", света простото.
Увијек ми је бивало интересантно како људи имају ту особину да жртвују оне који различитo мислe од њих. По неком природном закону жртвовани представњају оне који мисле напредно, другачије од устаљеног. Потпуно је фасцинатно овакво понашање и усудила бих се рећи да смо у свијету природе јединствени у овоме. Није рационално уништавати људе који другачије мислe, још "људе будућности", најквалитетније што имамо. Ово је еволуционо неоправдано понашање, јер ако убијеш оне чије вријеме тек долази, убио си и своју будућност.
И тако смо кроз историју спаљивали све што је другачије написано, вјешали све који су другачије говорили. Очистили смо нашу животну околину од разних опасности како би се довели у ситуацију да немамо озбиљнијих проблема до цензуре Телетабиса који на очи наше дјеце пропагирају хомосексуалност.
Биће да Антић ипак није био у праву, јер уопште није лако бити другачији међу истима. Кад си другачији онда штрчиш, а када штрчиш треба те подрезати. У данашњем животу остају нам само двије могућности: прилагођавање или властита жртва.
Међутим, иако је ирационално, потпуно је очекивано имајући у виду какви смо. Животиње? Нисмо. Да би били животиње потребни су нам инстинкти, а то сам још од фазе сисања палца превазишли. Ми имамо мозак, какав сваки хомосапиенс треба да има. Наша казна је наш мозак којим не знамо да управљамо па тако сваки пут скрећемо у некакав јарак, увијек за нијансу дубљи. Сва срећа па смо у могућности да користимо само 30% истог. Можда данас Мислим, дакле, постојим је само парадокс.
Као што свака кованица има лице и наличије тако и свака прича треба да има двије стране.
Да размислимо о другом актеру те приче, о оном који бива спаљен, који бива жртвован зарад својих идеала, зарад тога што други не разумију премда он њих савршено разумије. Није ли неразумно уништити себе само да би свима доказао да се досљедно држиш својих идеала?
То је принцип нашег живота, живимо да славимо себе. Огрезли смо у егоцентризму. Да се не лажемо, људи, то је једино што можемо, јер остатак живог свијета нас је очито прозрео. Кога брига за твоја вјеровања кад више немаш прилику да их јавно изнесеш, да их браниш од напада? Није доста то што не можеш да будеш жртвован као топ или краљица него као један обичан коњ.
Е, зато и треба да одеш коњски, 4 поља под блатну земњу, негдје на крају дворишта. Бирај. C'est la vie.
"Читав живот упознаваћу људе, а никада их упознати нећу. Увијек ће ме збуњивати необјашњивошћу својих поступака" Меша Селимовић
