Музика
Пунк/рок данас
Шта је данас са младим punk/rock бендовима код нас? Је л’ стварно могуће да се у задњих десет година на сцени није пробио ниједан бенд оваквог жанра и стекао иоле некакву популарност, бар на Балкану? Опростите ми ако гријешим, али ја стварно не могу да се сјетим ниједног.
Криво је вријеме. Криви су људи. Крива је турбо-фолк револуција. Крива је држава. Крив је криминал. Крива је неимаштина. Сви смо ми криви и све око нас је криво. Крив је и студент који није запалио жито. И ја сам крив. У чему је уствари проблем?
Истина је да је подршка младим бендовима сведена на минимум или на саму нулу, ал’ ону позитивну, из „Huge“. То не треба оспоравати. Проблем је у томе што нико не преузима кривицу за то и што нико не ради ништа конкретније не би л’ се шта промијенило поводом тога.
Ја мислим да је кривица великим дијелом и на самим бендовима и о томе ћу да вам пишем.
У вријеме настанка и успона данашњих највећих и најпознатијих punk/rock звијезда основни мото био је „Sex, drugs & rock’n’roll“, што данас уопште није случај. Занимљиве, шарене фризуре, несвакидашњи стил облачења, лудовање и бахатост на стејџевима, поред добре музике и текстова красило је тадашње бендове. Сценски наступи били су у највећој мјери кључ успјеха и препознатљивости. То се подразумијевало.
Не само путем текстова, него на сваки могући начин промовисале су се тадашње идеје бунтовништва, незадовољства и критике система. А данас? Првенствено на телевизији, кад одређени бенд и добије прилику да се промовише, не ради то на начин који би изазвао шок, пажњу и заинтересованост публике. И наравно, „популарност“ таквих бендова убрзо се враћа на ону локалну и група остаје на подршци само одређене екипе из свога града и не иде даље од тога. Ја у томе видим проблем.
Ево управо се завршило такмичење бендова у Попрокаут емисији на РТРС-у. Било је и пар punk/rock састава. Слушам шта свирају и пјевају и није лоше, има ту добрих идеја, ал’ кад видим на шта личе тачно се згрожавам. Фронтмен бенда у џемперу на баклаве, хлачама на пеглу, изгланцаним ципелама, фризура спљоштена оштро улијево, па чак и у чарапама на баклаве свира punk. На сцени влада тотална пасивност, чак је и Владо Георгиев жустрији и активнији док пјева. А треба да представљају неки бунт, неке „ребелде“? Па не иде то тако.
Ако сте већ тако обучени додајте фино у назив бенда ријеч „Бенд“ и свирајте нешто друго, нешто „ближе“ данашњој публици, нешто што их „погађа“ и с чим се „поистовјећују“ и ето успијеха! Таква комбинација музике и аутфита никако не пролази. Без „sex & drugs“, rock’n’roll сам од себе не пролази.
Најжалосније је што веома мали број бендова добија икакву прилику да се промовише, а и кад добије пропусти је. Сигурно да има и оних који би се приказали у другачијем свјетлу, 100% punk/rock, само што такве данас нико не би пустио на телевизију. Тужно, али истинито. Што би рекао Платон: „Каква музика, таква држава“.
