Новинарски путоказ: отворен пут или слијепа улица?
Ријешење треба тражити у (не)формалном образовању и константној жељи за напредовањем.
Новинарство се на нашим просторима налази на климавим ногама. Вјероватно дио кривице припада новинарима, а дио публици. Не треба генерализовати, постоји нада да ће се будући новинари отргнути из ланаца чистог сензационализма.
Новинарство је само по себи проблематично посматрати као професију, јер постоје једнако снажни аргументи и за афирмацију и за негацију. Они који сматрају да се новинарством требају бавити "само" новинари обично износе аргумент формалног и неформалног образовања, без којег је немогуће обављати посао у складу са новинарским стандардима и етичким правилима. С друге стране, скептици ће рећи да свако има право да пише и да се обраћа јавности, без обзира на образовање. Често ће рећи да се новинарство не може научити на факултету, већ да је то ствар природног талента и да свакоме треба омогућити да се бави овим послом.
Не улазећи превише у разматрање, исправан пут би требало потражити у помирењу ова два екстремна краја. Као што новинару његово знање о новинарским жанровима не значи ништа уколико нема "садржаја", исто тако је тешко претпоставити да је, на примјер економисти, једноставно да научи новинарски занат и основе комуникологије. Прије неколико дана, на једном реномираном бањалучком медију новинар је без грешке уредио форму свог текста, али је због недовољно знања садржај остао потпуно погрешан. Штавише, ако прихватимо тезу о великом утицају медија, јасно је да такав новинар може јавности којој се обраћа учинити контра-услугу. Уосталом, једно од основних начела новинарства је тачност података и провјера чињеница, па остаје дилема да ли се посао новинара може тако олако прихватати? Није довољно само научити како се пише и исправно извјештава, већ је неопходно изградити моралну свијест која неће прихватити да напише нешто што се коси са било којим правилом етичког кодекса.
С друге стране се налазе такозвани "новинари" који свакодневно раде на деструкцији културног укуса код публике, тако што од сваког догађаја праве "курирску" вијест. Кажем "курирска" на основу србијанског медија "Курир инфо" који има довољно храбрости да себе назива "медијем". Не постоји нити један текст који они објаве, а да није скандалозан, невјероватан, шокантан ... Без обзира шта ми мислили о публици, зар је потребно медијске текстове унапријед жигосати, само како би привукли пажњу? Да ствар буде гора, пола од тих текстова не заслужује наведене епитете, али квази-новинари морају задржати свој темпо, морају стално публику "хранити" скандалима, чак и ако сами догађаји нису такви. Наравно, они ће вам у своју одбрану рећи толико пута поновљен "аргумент" - али публика то од нас тражи, ми им само удовољавамо. Расправу о том питању остављам за наредни коментар.
Неке праве новинаре је с правом срамота када схвате да људи карактеришу новинаре на основу "курирских" новинара. Судити новинару на основу "Курира" је исто што и судити о демократији на основу америчке "демократије". Уколико се мало више потруде у "Куриру" и сличнима, нисмо далеко од наслова типа "Шокантно: Невјероватни пјевач на скандалозан начин преварио своју промискуитетну шалтерску радницу!!!" Или можда гријешим, можда је оваква вијест већ објављена?
Нови и глобални медији преузимају дио кривице за алармантно стање у новинарству, али због тога је велика одговорност на леђима младих који имају обавезу да исправе слику о себи. Данас свако може покренути информативни сајт, а што је још горе, свако може писати на истом. Међутим, интернет нуди прилику да се покаже квалитет, у рукама оних који раде је одлука да ли ће се бавити професионалним информисањем или исмијавањем новинарства. Прошле године је сајт њуз.нет с правом био трећи "медијски" сајт по посјећености, јер нажалост често свјесно саркастично новинарство буде истинитије од "професионалног"!?
Такође, неопходно је да публика схвати разлику између цензуре и начела уљудности, цивилизованости. Уколико уредник аутору текста не објави слику која је морално увредљива, то није цензура, већ дјеловање у складу са поштовањем доброг укуса. Новинар који поштује ово начело не би могао радити у "шокантној" штампи из моралних разлога, као што се поштен хирург не може бавити крађом људских органа. Док публика то не схвати и док новинари не пронађу своју праву сврху, још дуго ћемо гледати скандалозне приче и самопрозване "естрадне" новинаре који исмијавају новинарство.
