Данашња дјеца
Гдје је нестало поштовање према старијим?
Гдје је нестао респект данашњих клинаца према старијим? Шта се догодило? Куда се изгубила та морална и традиционална вриједност која је итекако била присутна у старијим генерацијама, па и у мојој. Шта данас раде малишани испред зграде и да ли су уопште ту?
Када сам ја био мало дијете правило је било да се поштује старији. Ако старији играју лопте, ти не играш, на теби је да посматраш утакмицу и чекаш да неко од њих ожедни и пошаље те по воду. И ако баш тебе одаберу да обавиш ту дужност поред свих твојих малих другара, пресрећан си. Трком идеш кући по бар двије флаше, још пустиш да вода мало отече, пропереш флашу, да вода буде што боља и хладнија и што брже се враћаш да им донесеш. И поносан си што су одабрали баш тебе. Осим ако само ти имаш лопту, па су те можда мало пустили да им стојиш на голу, е то је већ највећа част. Данас старији исто тако играју лопте и кажу клинцу – Мали, ај мрш кући по воду!, само што тај клинац не реагује као прије. – Мрш ти у пи*** материни, мајмуне један, ко си ти да ти ја доносим воду?!, била би реакција данашњег клинца. А старији шта ће, погне главу и настави играти. Не смије му ништа. Прије би га да је тако одговорио у најбољем случају бацили у контејнер.
Исто тако кад се деси да ми млађи раније дођемо да играмо лопте. Чим стариј дођу истог момента нестајемо са терена и сједамо да гледамо њих како играју. Данас клинци само искулирају и наставе играти. Не можеш их ни отјерати, сигурно се не би склонили. Зашто? Немам појма. Можда ће се пожалити тати? Прије ако би се неко од нас пожалио тати да га малтретирају старији, тај сигурно не би имао другара бар мјесец дана. Сви би га игнорисали зато што је испао издајица и млакоња. То је било неписано правило које се није смјело прекршити. Данас оно више не постоји.
Ми смо знали по цијели дан висити напољу, од седам до седам, кући се ишло само да се једе и спава. И увијек би налазили себи занимацију да нам испуни вријеме. Жмирке, гање, жандара и лопова, фудбала, баскета, планова, аутића, војника, између двије ватре, аберечке абертуте, леденог чиче, рата, све су то биле игре чега смо се ми као клинци радо заједно играли. Дворишта су била пуна дјеце. Данас гледам све нешто празно-полупразно. И даље се играју лопте, сад играју и тенис, сто ми нисмо баш често практиковали. И то је то. Осталих игара скоро и да нема.
Имају нове, оне компјутерске и телефонске што их све више и више удаљавају од контакта са стварним свијетом. Данашња дјеца одрастају у виртуелној стварности, губећи тако све више „некада добрих“ људских особина, у овом случају и поштовања према старијим. Добро, да се не лажемо, и ми смо имали приступ сличној технологији, сонију кецу и компјутерима на мс досу, бар моја генерација, сам што смо ми морали плаћати за такву врсту забаве. Један до два сата дневно били су у најбољем случају укупно вријеме проведено пред екраном.
Данас је то око осам до десет сати. Јефтино је и већина породица себи то може приуштити. Дјеца и даље комуницирају и играју се као прије, само што је то овај пут посредовано. Данас се и рата и фудбала може играти преко интернета. Пасивно. И преко интернета се договарати кад изаћи напоље. Због тога се вани и проводи све мање и мање времена. Ми смо се увијек довикивали испод прозора и балкона. Непосредно смо се договарили, тако да смо непосредно и комуницирали и играли се заједно. Дјеца су данас превише отуђена и једноставно немају прилику упознати и прихватити те вриједности које смо ми могли и имали.
И агресивност је знатно већа него што је била. Стална изложеност насиљу на телевизији, на видео игрицама и на интернету чини дјецу агресивнијом како према својих вршњацима тако и према старијим. Према старијим је у то углавном заступљено у вербалном смислу. Клинац данас без проблема испрозива и вербално изнапада старијег од себе и прође без икаквих посљедица. Прије се зато добијао шамар и лекција да се то не смије више никад урадити. И бивало је ипоштовано.
Између величине кривице масовних медија и родитеља, малу предност дајем родитељима. Превише су размазили своју дјецу. Ми нисмо били толико размажени, ако се случајно деси да не изађемо пар дана напоље тјерали би нас на то. Родитељи су према нама били оштрији. Данас ко да их и није брига колико им дјеца времена проводе у кући, а колико ван куће. И како проводе то вријеме.
У суровијим околностима је расла моја генерација. Али једно је сигурно, имали смо тај осјећај поштовања и дивљења према старијем од себе што је код данашње дјеце једноставно нестало.
